СТРАНИ ИЗВОРИ КОЈИ ГОВОРЕ О ЕТНИЧКОМ ИДЕНТИТЕТУ СТАНОВНИШТВА СРЕДЊОВЕКОВНЕ БОСНЕ

 

БОСАНСКЕ ДРЖАВЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

 

Под страним изворима у овом раду имамо у виду  све оне историјске изворе настале изван територија које је обухватала средњовјековна босанска држава. То су извори настали у сусједству босанске државе, као и они настали у удаљеним земљама и мјестима или из пера страних путописаца.

Што се тиче страних извора о етничком идентитету средњовјековне босанске државе, за разлику од домаћих, сачувани су у већем броју и када их упоредимо са домаћим изворима, за сваког објективног историчара неоптерећеног савременим политичко-идеолошким питањима, дају сасвим јасну етничку слику средњовјековне босанске државе.

Први такав историјски извор јесте дјело у историографији познато под именом Annales regni Francorum.[1]На изради Анала учестовао је и учени Ајнхард, франачки љетописац и биограф цара Карла Великог. Његово дио у Аналима је важан и за нашу историју, јер је то први писани помен Срба на Балкану. Ајнхард Србе спомиње у оном дијелу гдје описује устанак Људевита Посавског и његово повлачење пред франачком војском:

Liudewitus, Siscia civitate relictia, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit.[2]

Овде ћемо направити дигресију да би указали на дотицање средњовјековних Срба са франачким царством и прије 822. године. Наиме, тзв. Западни Срби који су образовали племенски савез око ријека Сале и Нисе, у источном дијелу данашње Њемачке, рано су дошли у контак са Францима.У Дидендорфском капитулару франачки владар је од 805. године за трговање између Франака и  Срба основао утврђене градове Хале и Ерфурт.Нека српска племена, нарочито она поред Сале, потпадала су од VIII вијека повремено Франачком а касније источнофраначком царству које их је ујединило у нарочити политички појас тзв. Limes Sorabicus (849-880).[3]

Карло Велики није само трговао са западним Србима, него је против њих водио и ратове. Да нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[4]

Судећи по подацима које нам доноси Ајнхард, Срби на Балкану су такође имали свој племенски савез који је, како смо видјели из Анала, обухватао велики дио Далмације – magnam Dalmatiae partem.

Људевит Посавски се склонио код својих сусједа Срба, који су се, на основу анализе Ајнхардових података и осталих чињеница о Људевитовом повлачењу пред Францима, налазили на територијама које су граничиле са територијама које је држао Људевит Посавски. Та српска територија налазила се у подручју од планина Козаре и Грмеча, преко Уне до Купе.[5]Ова територија се свакако простирала и даље на исток, судећи по податку да Срби држе велики дио Далмације, као и по каснијим историјским изворима.

Да је ријеч о већој територији, вјероватно издјељеној на више управних цјелина, говори и податак из Анала да је Људевит убио једног од српских кнезова. Вјероватно су Срби који су насељавали територију некадашње римске провинције Далмације, која се простирала од сјеверозападне Албаније и Косова на истоку до Истре на Западу и од Јадрана до Посавине, били издјељени у више управних јединица. Овоме је доприносила и географија овог терена, јер се живот организовао у долинама ријека које су биле окружене масивним планинским ланцима, тако да је то погодовало формирању мањих српских кнежевина, а вјероватно су Срби били подјељени на више племена и прије досељавања на Балкан.[6]Упоредимо ли развој Срба на Балкану, са развојем Срба насељених између Сале и Нисе, запажамо да су и једни и други оформили српске племенске савезе. У савез западних Срба ушла су многа племена као нпр. Лужичани, Милчани, Гломачи, Њижићи, Суселци и Љутићи, које франачки извори у почетку зову заједничким називомСрби (Сурби, Сораби).[7] По племену Гломача вјероватно је и град Гламоч добио име, што говори о досељавању западних Срба у ове крајеве.

Да су Срби населили подручје скоро цијеле римске Далмације говоре и археолошки налази. Распростирање старих српских гробова, познатих под именом громили, подудара се са писаним подацима о српском распростирању на Балкану у раном средњем вијеку. Громила има од ријеке Уне, преко Босанског Петровца, Дрвара и Грахова па даље на исток до Вардара и Тимока.[8]

Када Ајнхард говори о Србима сусједима Људевитовим, за то вријеме земљица Босна је у саставу  српског племенског савеза, чија је територија како смо видјели била издјељена на мање управне цјелине и из којег ће се оваплотити прве српске средњовјековне државе. Прије 822. године земљица Босна је, према најновијим истраживањима, била једна од самосталних кнежевина.[9]

Сада се мало желимо задржати на старом називу територије коју су Срби населили на Балкану, која их је обиљежила као народ старе покрајине Далмације и то не само код Ајнхарда и Франака, него и код Византинаца. Писци из источног дијела старог Римског царства, иако временски неколико вијекова послије података које доноси Ајнхард, често су Србе поистовјећивали са Далматима. Сматрамо да је ово јако важна чињеница која нам посредно говори о првобитној територији коју су населили Срби и гдје су формирали прво племенски савез, а након тога и више својих средњовјековних држава.

Ана Комнин, ћерка василевса Алексија Комнина, у свом спису Алексијада, записала је да ријека Дрим протиче границом Далмата[10]. Под Далматима је мислила на Србе на шта указује често поистовјећивање далматинског имена са Србима. Краља Михаила Војислављевића и његовог сина Бодина назива егзарсима Далмата[11], а за великог жупана Вукана, којега је Бодин поставио као свога вазала, на једном мјесту каже да је држао сву власт у Далмацији[12], и на још неколико мијеста Бодина и Вукана и њихове људе назива Далматима.[13]

Јован Кинам, који пише током XII вијека, кад и Ана Комнин, биљежи да су Срби далматски народ.[14] Када ово Кинам пише, морао је знати да су Срби народ који је тада био носилац државности на широком простору некадашње римске провинције Далмације.[15]Да су Срби народ чија се држава у XII вијеку простире на великом дијелу некадашње Далмације свједоче Кинамови подаци везани за догађаје из 1165. године:

А кад овај (Јован Дука), прошавши кроз земљу Срба, уђе у њу(приморску  Далмацију), сва власт убрзо у највећем делуприпаде цару. Тада дођоше под ромејску власт и Трогир и Шибеник, поред тога и Сплит и народ Качића и чувени град Диоклеја, који је био подигао цар Диоклецијан, Скрадин и Островица и Солин…“.[16]

Видимо да се из земље Срба стиже до Качића на Цетини и приморских далматинских градова, што значи да је тадашња Србија обухватала Рашку, Дукљу, Травунију, Захумље и Неретљанску област. Тек у XIV вијеку Травунија, Захумље и Неретљанска област, као и дијелови Рашке и Дукље ће ући у босанску државу. У тим областима, како видимо и из домађих извора насталим на тим подручјима, главни етнички елемент биће Срби, а потом долазе Власи дијелом као несрпски етнички елемент а дијелом као сталеж српских сточара.

Кинам у своје вријеме зна за још једну далматинску односну српску земљу Босну. Наиме, Срби су се, уз помоћ Угара, дигли 1150. против Византије. Кинам је записао да су из Пеоније(Угарске) шаљу снаге Далматима у помоћ.[17] Под Далматима се и овај пут мисли на Србе.

Записујући дешавања током четврте године сукоба између Византије и српско-угарске коалиције, то јесте 1154. године, Кинам каже да се и Борић, егзарх далматске земље Босненашао међу савезницима пеонског владара.[18]Да се далматска земља Босна може сматрати српском земљом Босном, потврђује нам сам Кинам који под Далматима и далматским земљама мисли искључиво на Србе и о томе много пута пише у својим списима.[19] Чак и доста касније Срби се у неким изворима називају далматским народом, па тако по свједочанству монаха Теодосија, Јерусалимски и Александријски патријарси су Св. Саву називали „архиепископом Далмације и Дукље“, а папа Никита 1167. спомиње између  осталих и неку јеретичку цркву Dalmatie, која се граничила са јеретичком црквом Бугарске, што одговара Србији жупана Уроша II и његових насљедника.[20]

Са друге стране, Босна је у то вријеме била политички одвојена од остатка српске државе, а то нам такође саопштава Кинам. Он је записао да ријека Дрина одваја Босну од остале Србије и да Босна није потчињена архижупану Срба него народ у њој има посебан начин живота и управљања.[21]

Прво, Кинам нам саопштава да ријека Дрина дијели тадашњу српску земљу на два дијела, што нам вијек ипо касније саопштава и у науци познати спис, тзв. Љетопис попа Дукљанина, што значи да је некад ранија српска земља била јединствена, као што нам саопштава Порфирогенит у своме спису о којем ће бити говора касније у тексту. Треба напоменути да је Дрина српске земље дијелила само у свом средњем току, док се доњи ток ријеке налазио под влашћу Мађара, а горњи је остао све до 1377. у саставу рашке државе.[22]

Друго, видимо да Босна има свога посебног управника и да не признаје централну српску власт. Босном у то вријеме управља бан Борић, и то као угарски вазала од 1150-1164.[23]Краљ Бела II је 1139. године, на сабору у Острогону, дао bosnensem ducatum, односно „херцештво босанско“ своме малолетном сину Владиславу.[24] Краљев син који је био премлад за управљање није преузео власт у Босни, него су њом управљали домаћи банови под врховном угарском влашћу. Зато Кинам и каже да народ у Босни има посебан начин живота и управљања, јер је њихов владар у вазалном односу према Угарској, а то значи и усклађивање  осталих ствари у Босни према своме сизерену, као што су црквене, политичке, економске итд.

На основу података које нам пружа Ајнхард, упоредивши их са неколико вијекова доцнијим византијским изворима, видимо да је српски народ у раном средњем вијеку био државотворан на територији ограниченој ријекама Уном, Савом, Великом и Западном Моравом, Ибром и Дримом и Јадранским морем. Из ове географске цијелине српски народ се ширио даље миграцијама и асимиловањем осталих словенских племена и старосједиоца.Како видимо и територија првобитне земљицеБосне налазила се у саставе ове раносредњовјековне српске територије на Балкану.

Нешто више од стотину година послије Ајнхардових података о Србима, имамо занимљив податак везан за црквени сабор у Сплиту 925. године, који је везан за становнике Паганије и Захумља. Податак гласи:

Quique pervenientes dicti episcopi, Dalmatiarum peragrantes civitates et Croatorum atque Urborum proceribus convenientes, congregati in Spalato episcopis et iudicibus, celleberimum concilium peragere.[25]

Историографија није јединствена према овом податку, јер док једни тврде да је ријеч о првацима Хрвата и градова који су учествовали на црквеном сабору, други, чини нам се оправдано, сматрају да под Urborumтреба разумјети Србе из Захумља.

Прво, да се ради о градовима требало би писати urbiumпа би онда била ријеч о првацима далматинских градова. Такође, немогуће је  да на једном мјесту „Croatorum“ тумачимо као ознаку за народ, а онда на другом да под Urborumмислимо на градове.[26]Друго, анализом западних хроника запазићемо да полапске Србе називају различитим именима, као нпр: Serbli, Servii, Siurbi, Sorabi, Surabi, Surpe, Swerbi, Zrbi, Vrbi, као и Urbi.[27]

Дакле, има примјера гдје се под Urbi мисли на Србе, од чега је други падеж множине Urborum. Чак има и примјера гдје се и облик Urbiumодноси на Србе а не на градове. Тако Цојс 1837. писајући о историји Полапских Срба, каже да се једно племе код Венда на Лаби назива gens Urbiorum, на шта Цојс додаје да је ту озостављено sи да је требало писати Surbiorum.[28]Када имамо горе наведене податке у виду и када додамо на то чињеницу да су у то вријеме поред Хрвата на Балкану живјели Срби, чије су неке територије у то вријеме припадале под црквену јурисдикцију римске цркве, закључујемо да су поред хрватских представника на црквеном сабору у Сплиту били и српски представници из приморских крајева Паганије и Захумља. Да је којим случајем између Срба и Хрвата постојао неки трећи народ свакако би био споменут на Сплитском сабору.

Четврт вијека након Сплитског сабора о Србима на Балкану пише византијски цар Константин VII Порфирогенит (945-959) и то у неколико својих списа: О управљању царством, О церемонијама византијског двора иЖивот Василија I.

Први свој спис О управљању царствомПорфирогенит је писао за свога сина и насљедника Романа II (рођен 939, владао од 959-963. године), како би му указао на народе који окружују Византију и с којима византија има односе.[29]Према Порфирогениту српске земље   у X вијеку заузимале су централни дио Балканског полуострва. Судећи по броју насељених градова српске области су биле насељеније од сусједне Паноније и других сусједних области.[30]

Српске земље десетог вијека дијелиле су се на неколико цијелина, а највећа од њих била је, како је Порфирогенит назива покрштена Србија,  у чијем саставу је била и Босна као једна мања област.[31] Ово је и први писани помен државе Србије у средњем вијеку.Порфирогенит помиње  још неколико области, поред саме тадашње Србије, које су биле насељене Србима а то су Захумље[32], Травунија и Конавле[33] и Неретљанску област коју он назива Паганија.[34]

Првобитна Босна обухватала је долину истоимене ријеке у њеном горњем току, а деминутивни облик земљицаупотребљен је да означи однос величине Босне у односу на цијелу Србију чији је дио била.[35]Каснијим историјским развојем и политичким приликама Босна ће се осамосталити из српског државног средишта, и постати полусамостална држава зависна од краља Угарске.

Како видимо, прије него што ће Босна да се одвоји од Србије, на Балкану су поред Србије постојале независне или аутономне области у којима су живјели Срби, а занимљиво је да су све оне имале излаз на море и баш ту би се требао тражити један од главних разлога њихове самосталности или аутономије, јер то је са собом повлачило трговину, гусарење као код Неретљана, стратешку важност и „због тога су те регије брже напредовале од оних крајева у унутрашњости Далмације гдје су такође живјели Срби“.[36]

У службеном списку страних владара којима се Византија обраћа, а који је Порфирогенит навео у свом дјелу О церемонијама византијског двора, забиљежени су архонти Хрватске, Србије, Захумља, Конавља, Травуније, Дукље.[37]Пада у очи да нема помена архонта Босне, јер је Босна тада била „само део Србије кнеза Часлава“.[38]

Историјским развојем ће се све ове области, осим Хрватске, наћи уједињене у српској држави Немањића. За то вријеме Босна ће се осамосталити и ширити своју територију, а владарски род Котроманића ће босанској држави након распада државе Немањића, да прикључи територије Паганије, Захумља, Травуније. Порфирогенит овдје не помиње ни архонта Паганије, што може значити да је у једном периоду Паганија ушла у састав Србије. Знамо да се једно византијско послансто 917. упутило на преговоре са српским кнезу Петром који се тада налазио у Паганији.[39] То је вријеме сукоба између Византије и Бугарске, а Срби су тад били савезници Византије.

Порфирогенит у трећем свом спису Живот Василија I, словенска племена у Панонији и Далмацији назива иманом Скита. Говорећи о томе како су словенска племена у Далмацији збацила власт Ромеја, каже да се Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Неретљани покоравају искључиво својим архонтима.[40] Овде опет наводи Неретљане, и остала племена за која је, осим Хрвата, раније рекао да су српског поријекла.[41]Занимљиво је да нема помена посебног племенског назива за становништво тадашње Босне, која се налази у крштеној Србији ни у једном од ова три Порфирогенитова списа.

Једини пут Босна се у титулама византијских царева јавља када је цар Манојло 1166. године загосподорио Далмацијом. Ову неуобичајено опширну титулу створио је за себе цар Манојло и у њој наводи и Босну.[42] Овом титлуло Манојло је желио да истакне своју моћ на Балкану и побједу о борбама против Угара и њихових савезника.

Арапски писци десетог вијека су такође забиљежили неке вијести о Србима. По спомињању неких старијих племена и обреда спаљивања покојника види се да су њихови извори настали неколико вијекова прије њих. Тако Ибрахим-ибн-Јакуб у другој половини X вијека извјештава о Србима слиједеће: …gens, quam commemoravimus Serbin appellari, se ipsos igni cremant, cum dux eorum moritur et iumenta sua cremant… .[43]

Важне податке о Србима доноси и арапски писац Масади (умро 956/7. године). Говорећи о разним племенима као што су Лангобарди, Авари, Дуљеби, због чега можемо претпоставити да су његови подаци из VIII вијека, између осталог пише и о Србима:

Следеће племе зове се Србин. Они су народ окружен од Словена поштовањем из разлога, чије би излагање било дугачк, такође из особености, чије би објашњење било преопширно… .[44]

Ове податке подупиру многобројни топоними изведени из ријечи које указују на спаљивање као што су Палеж, Жар, Изгореница, Пожари, Паљевина, Гариште, као и топоними чији називи указују на мјеста гдје су вршени  обреди, као што су Требичина, Требић, Требава, Сплетена липа итд.[45] Погледамо ли на карти гдје се налазе ти топоними, видимо да их је највише на територијама које је обухватала средњовјековна босанска држава.[46]Занимљиво је да ових типонима нема у близини неких важнијих рановизантијских епископских сједишта, као што су била она у Београду, Нишу, Скадру, или код Приштине, Требиња, Метковића, Сплита, итд.[47]

Византијски писац Кекавмен, доноси нам занимљиве податке о родоначелнику прве српске династије која се окитила краљевском круном.Описујући догађаје у Дукљ итоком XI вијека, како је у Дукљи Травуњанин Србин, уништио велику византијску војску под командом драчког катепана Михаила.[48]

Кекавменов  Травуњанин Србин односи сена СтефанаВојислава, родоначелника династије Војислављевића.Ово је још један у низу византијских извора који свједоче о етничком идентитету Травуније, односно касније Хумске земље, једног од највећих и најважнијих српских територија у средњем вијеку, које ће временом ући у састав средњовјековне босанске државе.

Извори настали у окриљу латинских римокатоличких канцеларија, пре свега у Ватикану и Дубровнику, али и осталих, такође су један од незаобилазних фактора у сагледавању српске средњовјековне прошлости, а тиме и прошлости средњовјековне босанске државе.

Папска повеља од 9. јануара 1078. године, која се односи на црквени спор између Дубровника и Сплита, а која је била упућена Михаилу Војислављевићу који тада влада и Захумљем и Травунијом, назива га Sclavorum regi.[49]Овде папа Гргур VII назива Михаила краљем, иако се из писма може уочити да му још није послао краљевске инсингије, али је сигурно да је Михаило крунисан за краља између 1075. и 1078. године.[50]Важно је примјетити да се често у повељама писаним у латинској римокатоличкој средини српске средњовјековне државе означавају као Sclavorum а Срби као Sclaui или Sclauos.

Приликом склапања мира између Дубровника и Срба 1186. године, у мировној повељи од 27. септембра пише да је уговор између Raguseus (Дубровчана) et Sclavos (Срба). Повељу су са српске странепотписали жупан Немања и његов брат у владар Захумља кнез Мирослав, док се у повељи још наводи и Немањин брат Страцимир. Зато се у повељу  спомињу и Срби из Захумља Et Sclaui de Chelmunia.[51]

Папа Урбан III у Верони потврдио је 28. марта 1187. године  права дубровачке цркве. Између осталог навео је да по њену јурисдикцију потпадају regnum Zachulmie, regnum Seruilie quod est Bosna ae regnum Tribunie.[52]Видимо да се Босна у римокатоличким црквеним круговима сматра дијелом Србије, док се Захумље и Травунија наводе као посебне регије. Ово је посредно свједочанство о некадашњем припадању Босне „крштеној Србији“, док су Захумље и Травунија биле самосталне а тиме су имале и своје црквене организације.[53]

Занимљиво је, да се у ранијим папским повељама које се односе на црквену јурисдикцију дубровачке цркве не спомиње Босна него само Србија, и то истим редом као и у повељи Урбана III из 1187. године. Тако у двије повеље папе Каликста II из септембра 1120. године пише videlicet: Zachulmie regnum, et regnum Seruilie, Tribunieque regnum, ciuitas quoque Catharinensis seu Rose, Buduanensis Auarorum, Liciniatensis, Scodrinensis, Driuastensis et Polatensis, cum abbaciis, ecclesiis et parochiis earum .[54]Ако упоредимо редослијед бискупија из повеља Каликста II са редослиједм бискупија у повељи Урбана III слиједи да се под regnum Seruilie подразумјева и Босна која је једно вријеме била и у саставу државе Војислављевића, да би од 1138. године дошла под власт Угарске.[55]Исти редосљед бискупија које подљежу Дубровнику налазимо и у, додуше сумњиве оригиналности, повељи папе Анастасија IV из 1153. године, у којој такође стоји само  regnum Seruilie.[56]

Српски кнез Деса који је владао Дукљом, Травунијом и Захумљем у повељи којом 1151. године дарује острво Мљет самостану св. Марије од Пулсана на брду Гаргану у Апулији, назива своје доскорашње поданике на Мљету Словенима (Sclavorum).[57] Ово је још један од примјера да се у латинским повељама под Словенима на овим просторима подразумјевају Срби.

Љутовит протоспатор Epithocrusso Triclino ypati et stratigo Servie et Zachulmie, у даровници којом 7. јула 1151. године дарује цркве св. Панкрација и све земље у Бабином пољу самостану на Локруму, и као становнике територије око Стона и Дубровника односну у Захумљу спомиње hominibus Latinis vel Sclavis.[58] И овде се Срби означавају као Sclavis.

Папа Адријан IV додјељујући 1158. године дубровачком надбискупу Трибуну надбискупски плашт, наводу бискупије подложне њему овим редом: regnum Seruilie scilicet, regnum Zachulmie ac regnum Tribunie, ciuitatem quoque Catharinensis seu Rose, Guduanensem Auarorum, Liciniatensem, Scodrinensem, Driuastinsem et Polatensem, cum abbatiis, ecclesiis et parochiis suis.[59] Овдје је редосљед бискупија мало другачији, па је Србија на првом мјесту али опет се нигдје не спомиње Босна.

Наредне године Захумски жупан Храмко у повељи којом дарује цркву св. Панкрација и земље у Бабином Пољу на Мљету самостану на Локруму, становнике Захумља назива Zacholmie hominibus односно захумским људима тј. Захумљанима.[60]

Године 1167. шаљући надбискупи дубровачком надбискупски плаш и потврђујући његове повластице, папа Александар III у својој повеље набраја бискупије подложне Дубровнику истим редом као прије њега папе Калист II и Анастасије IV у његовој сумњивој повељи.[61]

Папски посланик Тебалдо 1180. године шаље босанском бану Кулину једно писмо, молећи га у њему да му пошаље двојицу слуга и кожу од куне, ословљавајући га као Culin bano Bosine.[62]Примјећујемо да се неколико година касније у папским повељама почиње јављати Боснао као дио Србије који потпада под јурисдикцију дубровачког надбискупа. Могуће да је то због организованије управе у Босни под баном Кулином, а тиме је и црквено уређење било боље ријешено. Не треба заборавити ни да је у то вријеме бановина Босна под врховном влашћу римокатоличке Угарске. Такође, Немања је у свом дијелу Србије у вјерском и црквеном погледу био окренут према Византији ударајући темеље за коначно учвршћење православља у својој држави, па је римокатоличка црква настојала задржати црквене традиције раније црквене организације regnum Seruilie у новијој црквеној организацији  regnum Seruilie quod est Bosna.Потврда томе је и писмо Гргура надбискупа дукљанског и барског који пише Гвалтерију канонику сплитском и посланику папинском о прогону који трпи његова црква од стране Стефана Немање.[63]Такође, 1181. године папа Александар III опомиње брата Стефана Немање, захумског кнеза Мирослава, да не напада слободу римокатоличке цркве у Далмацији.[64]

Годину дана након повеље папе Урбана III из 1187, и његов насљедник папа Климент III у својој повељи којом гарантује старе привилегије дубровачке надбискупије такође наводи Босну као дио Србије regnum Seruilie quod est Bosna.[65]Редосљед суфраганских бискупија исти је као и у повељи папе Урбана III. Бан Кулин 1189. године у повељи којом Дубровчанима даје слободу трговања у Босни, писану на ћирилици и српским језиком,[66] потписује се као бан босански Кулин.[67]Свакако да се Кулин који је признавао врховну власт Угара, и који је држао сву локалну власт у тадашњој Босни, није ни хтјео ни могао потписивати онако како су његову државу означавале папске повеље које су се позивале на права и традиције из прошлих времена. Краљ Вукан када 1199. године папи шаље повељу у којој се подлеже црквеној римској власти, приликом чега се жали и на Кулина због његовог вјерског скретања од догми римокатоличке цркве, назива Босну земљом угарског краља terra regis Ungarie, videlicet Bossina.[68]

Крајем XII вијека у даровници којом се црква Светога Панкрација на Мљету даје опату самостана Светога Бенедикта, Виталу, наводе се Дубровчани, Стоњани, Латини и Захумски Словени односно Срби: tam Raguseorum quam et Stagnensium, omniumque Zachulmie Sclauorum atque Latinorum.[69]Захумље је у то вријеме у држави Немањића.

Током XIII вијека такође имамо у папским повељама помен Босне као дијела Србије у римокатоличкој црквеној сфери. Папа Гргур IX 24. јула 1227. године, потврђује дубровачком надбискупу све привилегије које је добио од његових претходника на римском трону, и међу осталим бискупијама подложним Дубровнику помиње и  regnum Seruilie quod est Bosna.[70]Око 1245. године пише варадински каноник Руђер  да су Татари били уништили destruxit Boznam, regnum Rasciae.[71]То је вријеме бана Нинослава када и он своје поданике у бановини Босни назива Србима.[72]

Неколико година послије смрти бана Нинослава, папска дипломатија употребљава исти термин. Тако из Перуђе 24. фебруара 1252. године, пише дубровачки надбискуп Иван извјештавајући о расправи око црлвених права против барске надбискупије гдје се опет спомиње regnum Seruilie quod est Bosgna.[73]Надбискуп Иван пише у наставку: Et regnum Zachulmie extedintur vsque ad prouinciam  Spalatensem, regnum Seruilie extedintur vsque ad prouinciam Colloncesem, regnum Tribunie extenditur vsque ad prouinciam Dirachinam.[74]

У преводу то би гласило: И док се Захумско краљевство простирало чак до сплитске провинције, краљевство Србије се простирало чак до колачке провинције, а краљевство Травуније се простирало чак до драчке провинције.

Свакако да овде није ријеч о стварним краљевствима, него о црквеним областима, јер је познато да је у то вријеме само Србија краљевина у чијем саставу се налазе и Захумље и Травунија, док је Босна којом управљају домаћи банови, под врховном влашћу Угарске.Такође, када се говори о провинцијама мисли се на провинције римокатоличке цркве.

Занимљиво је да се у наставку текста спомиње само Србија без Босне, што подржава наше размишљање да се под Босном у римокатоличком црквеном смислу тога времена подразумјевају раније црквене традиције српске државе прије њеног заокретања према Византији. Како би борба против босанских јеретика, за шта је римокатоличка црква сматрала становништво Босне у то вријеме, била ефикаснија, папе су 26. августа  1247. године, изузеле Босанску бискупију испод власти дубровачког надбискупа и ставиле је под јурисдикцији угарске колачке надбискупије, пошто су позивали угарске краљеве и бискупе у рат против босанских јеретика.[75]

Када ово знамо, јасно нам је зашто у писму пише да краљевство Србије се простирало чак до колачке провинције, јер под тим подразумјевамо територију некадашње српске државе која је остала у римокатоличкој сфери, како због угарског сизеренства тако и због директног утицаја римске цркве и борбе против босанских шизматика.

Латински римокатолички извори пружају нам податке о идентитету средњовјековне босанске државе и током XIV вијека. Хроника Ивана Горичког писана у XIV вијеку спомиње да је хрватски краљ Стјепан I (владао 1030-1058), опустошио српске планине (између 1038-1046) све до Дрине: montes Trivallos et Servios ad Drinum usque vastavit.[76]Ово Trivallosозначава Трибале, једно од синонима за Србе које су користили и византијски писци. Занимљиво је, да кад Иван Горички пише своју хронику, у Босни се учвршћује власт династије Котроманића и развија се босанска средњовјековна држава, али ипак Иван пишући о ранијим догаћајима истиче српски етнички карактер територија које су ушле у државу Котроманића. Баш као што су папе гледале да што вјеродостојније означе територију Босне током XII и XIII вијека, тако и Горички то ради у XIV вијеку.

Ови и слични извори су послужили да настане једно од најзанимљивијих и најзамршенијих извора у римокатоличкој средини, када је у питању Босна и остале јужнословенске области. То дјело јесте Gesta regum Sclavorum (ГРС) или у науци познато и као Љетопис попа Дукљанина(ЉПД), у којем је описана исторја измишљеног српско-хрватског краљевства.

Латинска верзија овог рукописа сачувана је у два примјерка (Ватиканском и Београдском) која се битно не разликују, једино што Београдски рукопис на два мјеста  доноси новине, испушта поједине дјелове текста  и има бројне ортографске грешке.[77]Поред латинске верзије постоје још италијанска и хрватска верзија.[78]

До скора је у науци владало погрешно мишљење да је овај извор настао у XII вијеку. Најновија истраживања и анализа извора показали су да је дјело знатно млађе настало крајем XIII вијека.[79] Такође, указано је и на наручиоца овог дјела и зашто му је био потребан.

Наиме, хрватски бан Павле Шубић имао је претензије на Босну, Хум, Дукљу и Рашку. Пажљиво је планирао како да оствари свој циљ, па је поред војних и дипломатских припрема, настојао и да на основу било каквих традиција, па макар оне биле и измишљене, истакне легитимитет својих претензија.

Бан Павле загосподарио је Босном 1299. године, када се назива banus Corouacie, Dalmatie et dominus Bosne.[80] Претензије на територије Немањића заснивао је на брачним везама са њима пошто је био ожењен Урсом Немањић, ћерком краља Драгутина. Политичка концепција коју заступа бан Павле подудара се са оним што пише у ГРС.[81]

Шубићи су марта 1301. године, уз помоћ млетачког и дубровачког бродовља, предузели опсаду Котора. На то је одлучно реаговао краљ Милутин, па је Павлова војска протјерана из Травуније и дјела Захумља. У знак одмазде Милутин је напао и Дубровник али је убрзо исте године мир склопљен. Павлов брат Младен који је управљао Босном убијен је 1304. године,  што је довело до неуспјеха Павлове политике на свим фронтовима његове експанзије.[82]

Када је ријеч о аутору ГРС-а, установљено је да се звао Рудгер, по поријеклу Чех, а припадао је римокатоличком црквеном реду цистерцита. Написао је двије верзије свога дјела, прву  верзију између 1295. и 1298. године у Сплиту, а другу коначну верзију између 1299. и 1301. године у Бару гдје је вршио дужност архиепископа дукљанско-барске цркве.[83]

Историчар Сима Ђирковић добро је примјетио да  „оквир Босне код Дукљанина је можда нешто шири од онога који се може извести из података Константина Порфирогенита“, као и да нам ГРС „пружа и прве податке о владаоцу Босне који је носио назив бан“.[84]

Што се тиче прве констатације професора Ћирковића, наравно да је у ГРС територија Босне већа, јер како смо видјели, подаци о њој су са краја XIII вијека када се она простирала од Врбаса до Дрине и од Саве до границе са Хумском земљом, а Порфирогенит је писао о територији Босне из половине X вијека.

Пошто је савременим истраживањима установљено да ГРС није написан у XII вијеку већ крајем XIII вијека, друга констатација професора Ћирковића показала се погрешном. О банској титули у Босни крајем XII и током XIII вијека, сазнајемо из папских повеља, као и из ћириличне повеље бана Кулина из 1189. године.

Почетком XIV вијека настао је још један занимљив извор који говори о тадашњем положају територија које ће нешто касније чинити проширену средњовјековну босанску државу. Анонимни француски аутор сачинио је спис Descriptio Europae Orientalis (ДЕО) у којем је описао земље Мале Азије и источне Европе. Садржај дјела заснива се на старијим и аутору савременим изорима, а подјељено је на неколико тематских цјелина: Константинопољско царство (Византија), Албанија, Рашко краљевство (Србија) у које се убраја и Босна, Бугарска, Рутенија, Угарска, Чешка и Пољска.[85]

Аноним је дјело завршио крајем 1310. или почетком 1311. године.[86]Описујући Рашко краљевство, каже да се оно састоји из два дијела и да њиме владају два краља. Први и главни дио, пише Аноним, назива се Рашка и подјељен је на провинције Хум, Дукљу и Приморску област.[87] Лако препознајемо да Аноним говори о дјелу српске државе којом влада краљ Стефан УрошII Мулутин Немањић, који је поред других области, владао и поменутим трима провинцијама.

Други дио краљевства Аноним назива Србијом, а по њему она се састоји  из провинција Босне, Мачве и Марке.[88] Овде такође лако препознајемо области којима је владао сремски краљ Драгутин, рођени брата краља Милутина. Остаје нам непознаница на коју се област тачно односила провинција Марка, али сигурно да је означавала неку од области краља Драгутина.

Што се тиче Босне код Анонима, то се свакако може односити на области Усора и Соли, јер знамо да је тадашном ужом Босном управљао  бан Стјепан I Котроманић, који је признавао врховну власт Угара. Ипак, примјеђујемо да у поглављу о Угарско, Аноним не наводи Босну међу угарским провинцијама, док наводи нпр. Хрватску и Далмацију.[89] Ово би могло говорити да Аноним сматра и ужу Босну дијелом Србије, па иако то на терену није било тако, занимљиво је схватање страних аутора тога времена о повезаности Босне са Рашком односно српском државом.

Такође, занимљиво је што Аноним каже за територију Рашке да ту живе шизматици и најгори јеретици, заражени од јеретика који бјеже у те крајеве пред инквизитором, и с тога су још гори према хришћанима и католицима.[90]Чак из времена цара Душана средњовјековни Срби се од стране папе оптужују да су шизматици и јеретици sismaticis et hereticis.[91]Када знамо да је становништво средњовјековне Босне оптуживано да су јеретици, видимо колико је то могло имати стварне основе јер овде Аноним, неоспорно православне Србе у Хуму, Рашкој и Дукљи назива јеретицима.

Дакле, са краја XIII и првог десетљећа XIV вијека, имамо два важна страна извора (ГРС и ДЕО) која говоре о повезаности средњовјековне Босне са осталим српским средњовјековним областима. Када на ове изворе додамо оно што су нам предочили Константин Порфирогенит, Јован Кинам, папске повеље с краја XII и током XIII вијека, добијамо континуитет у страним изворима који нам од половине X па до првог десетљећа XIV вијека, говоре о Босни и осталим областима које ће ући у средњовјековну босанску државу, као саставним дијеловима српског етничког простора у средњем вијеку на Балкану.

Око половине XIV вијека имамо још један занимљив папски извор који нам говори о територији средњовјековне босанске државе. Римски папа 1346. године поставља думањског (дувањског) бискупа Ивана и препоручује га сплитском надбискупу и бану  босанском Стјепану којег ословљава као Stephano Bano principi Rasciensi (Bosnensi) „ у преводу рашком тј. српском (босанском) владару.[92]

Дубровник је у XIV и XV вијеку имао разгранату трговачку и дипломатску везу по тадашњој држави Котроманића и обласних владара који су више или мање признавали њихови врховну власт, и по територијама некадашњег Српског царства.

У дубровачкој нотарској канцеларији,[93] током поменута два вијека настао је значајан број извора који нам говоре о етничком идентитету, језику и писму, средњовјековне босанске државе. Дубровник са својим залеђем, од почетка XIII вијека, као што смо раније споменули, водио је преписку на српском језику, који у дубровачким латинским повељама се преводио као sclavonico, док је српска нотарска канцеларија у Дубровнику на латинском  гласила cancellarius sclav(ic)us, sclavonicus.[94]

Дубровчани су под Sclavoniom и Sclavima подразумјевали господу и становништво Босне, Хума, Зете и Рашке.[95]Нешто смо о овоме већ рекли а сада ћемо да упоредимо дубровачке изворе који говоре о Немањићима и Котроманићима, да би на конкретним примјерима показали истовјетност њихових држава у етничком погледу. Тако имамо да су писмо краља Стефана Дечанског упућено Дубровнику 28. јула 1326. године, Дубровчани превели са српског на латински  scriptarum in lingua sclauonesca hic apportatarum et reductarum in latinum.[96] Седам година касније имамо већ споменути уговор између босанског бана Стјепана II и Дубровчана, приликом којег су настале четри повеље, двије на српском и двије на латинском језику. У латинским повељама СтјепанI ословљен је као бан Bosne, Sale, Vzore ae dominus generalis tocius terre Chelmie, a његов језик означен је каоsclauonico.[97]Послије њега и језик цара Душана означен је нпр. 1347. као sclauonesco,[98] а 9. марта 1349. године, дубровачки латински нотар записао је испред писма цара Душана упућеног Дубровнику да је Душан domini imperatoris Sclavonie.[99]Овдjе видимо да је тадашње Српско царство названо Sclavoniom.

За територију средњовјековне босанске државе такође имамо исти назив у неким изворима. Из Љубиња је у првој половини XV вијека много људи тражило посла у Дубровнику, а о ријеткима је остало по нешто и записано. Тако се 1428. године спомиње неки Божидар Бачић, који се обавезао да двије године служи Јовану Јураги Тигачићу specialitero in viagio Bosne sive Sclavonie, за награду од осам перпера.[100]

Војвода Сандаљ умро је средином марта 1435. године, а неколико мјесеци касније Пријепоље којим је он управљао припало је српској Деспотовини. Из исте те године имамо сачуван уговор о преносу робе између влаха поносника и дубровачких трговаца у којем је наглашено да каравн иде usque Pripoglie districtum Sclavonie.[101] Видимо да се Пријепоље смјешта у Sclavoniu.

Ови примјери нам говоре да се у дубровачким изворима за територије у његовом залећу користио назив Sclavonia, а за језик повеља које су писане народним језиком тих области користио се назив lingua sclauonesca. Дубровчани су свакако морали бити добро упознати са становништвом и областима са којима су највише трговали и које су биле у њиховом комшилуку, а на неке су полагале и црквено право своје надбискупије, тако да је њихова идентификација тог становништва највјеродостојнија када је ријеч о страним латинским изворима. До сада нисмо наишли нигдје на средњовјековни дубровачки извор у којем би се држава Немањића идентификовала двојако и као Србија и као Sclavonia, док за Босну имамо као што је горе већ показано Bosne sive Sclavonie. Ово би могло бити због тога што се и народно име Србин у Дубровнику преводило као Sclavus,[102]те стога није било потребе и Србију означавати двојако.

Анализу страних извора који говоре о средњовјековној босанској држави завршићемо са византијским писцима Критовулом са Имброса и Лаоником Халкокондилом који су описивали догађаје из времена  османлијске експанзије на Балкану и пред пад босанске државе под Османлије.

Описујући поход султана Мехмеда на Босну, Критовул каже како је султан кренуо против Пеонаца који живе поред ријеке Саве, које зову и Далматима, а у последње вријеме Вострима.[103]Сматрамо да је ово најбољи извор који пред крај босанске државе, свједочи о процесу мјењања назива за становништво босанске државе.

Византијски писци, како смо већ показали, током XII вијека називали су Србе далматским народом, па тако и становнике тадашње босанске државе. Критовул прво каже да је султан кренуо против Пеонаца, вјероватно тако називајући Босанце јер је босанска држава признавала врховну власт Угара, а знамо да су византијски писци Угаре звали Пеонцима.[104] Затим Критовул каже да су их звали и Далматима, а имамо примјер код Кинама да босанског бана Борића назива егзархомдалматске земље Босне.[105] Трећи назив који Критовул спомиње и каже да се становници босанске државе тако називају у последње вријеме, вјероватно је изведен од назива територија Босна, па га он искривљено користи као Востри што би одговарало називу Босанци.

Слично имамо и у домаћим изворима средњовјековне босанске државе, па тако бан СтјепанМатија Нинослав своје поданике средином XIII вијека назива Србима. Бан Стјепан II крајем прве четвртине XIV вијека користи само назив за становништво и властелу централне области средњовјековне босанске државе, па у уговору са Дубровником наводи као своје свједоке Бошњане. Неки хумски великаши наводили су у својим повељама Хумљане као становнике Хума. У неким повељама имамо и помен Усорана као становника Усоре. Овај круг затвара Твртко I када наслеђује трон Немањића, па у својој титули на првом мјесту ставља Србе што свакако говори и о идентитету већинског народа у његовој држави.[106]

Халкокондил за разлику од Критовула,  употребљава назив Илириза становништво средњовјековне босанске државе. Када говори о свим Словенима: Трибалима (становништво средњовјековне Србије), Мизима (Бугари), Илирима (становницима средњовјековне босанске државе), Хрватима, Пољацима и Сарматима (Русима),  пише да говоре истим језиком и сматра их једном расом. Описујући освајања цара Душана његове поданике назива Трибалима који говоре сличним језиком као и Илири који живе од Јонског мора до Венеције.[107]Овдје се Илири односе на све Словене на Јадранској обали, а не само на становнике средњовјековне босанске државе.

Халкокондил када пише о Сарматима (Русима) каже да говоре сличним језиком као Илири који живе на обали Јадранског мора све до Венеције.[108]На овом мјесту се назив Илири  такође односи на све Словене који живе на обалама Јадрана. Занимљиво је да Халкокондил овдје тврди да Албанци нису Илири и да их, за разлику како то чине  неки други писци, не треба тако називати.[109]

Међутим, Халкокондил није досљедан себи и често мјења термине, па тако на једном мјесту гдје описује босанску државу, каже како је брдовита и кршевита земља, и да се простире до Илира који су насељени према Јонском мору.[110] Видимо да се овде под Илирима подразумјевају Албанци и Албанија која се налази близу Јонског мора.

Даље Халкокондил каже како у сусједству босанског владара постоји земља Стефана Сандаља, која је такође илирског поријекла али се од давнина раздваја од илирског племена.[111] Овдје се вјероватно  мисли на раније спомињане Илире дуж Јадранске обале, односно Словене, јер немогуће је да се Хум, на чију се територију односе ови подаци, поистовјећује са албанским племенима. Већ смо рекли да је Халкокондилово описивање мало збуњујуће и недосљедно, па зато имамо и овакве недоумице.

Под Стефаном Сандаљем треба свакако разумјети херцега Стефана Вукчића Косачу, синовца Сандаља Хранића.[112] Како видимо успомена на војводу Сандаља, који је ударио темеље самосталне Херцеговине која ће се развијати под његовим синовцем херцегом Стефаном, била је жива и у вријеме кад Халкокондил пише своје списе. Занимљиво је и виђење херцеговог Хума у очима Халкокондила као независне земље.

Када последњи пут говори о босанској држави, Халкокондил је назива илирском земљом и каже да се протезала од земље Пеонаца до земље Трибала (Србије) и ријеке Дрине до Сандаљеве земље, односно територије херцега Стефана Вукчића Косаче. Наводи и земљу Павловића, за коју каже да је ратовала и против Пеонаца и против Трибала, а да су позивали у помоћ и Турке, што све заједно звучи прилично конфузно и не знамо на шта је Халкокондил тачно мислио под овим тобожим експанзионизмом Павловића. Још помиње и некадашњи сукоб Сандаља са Илирима, при чему вјероватно мисли на непријатељства између херцега Стефана Косаче и краља Томаша Котроманића.[113]

Из овог задњег Халкокондиловог писања видимо да је он био упознат донекле са акцијама крупне властеле која је била самостална у односу према Котроманићима. Ипак помен Илира за становништво средњовјековне босанске државе веома је занимљиво, поготово када то упоредимо са неким каснијим изворима насталим у окриљу римске цркве и неких римокатоличких земаља.

Године 1453. папа Никола V оснива у Риму Илирски завод св. Јеронима, који је у почетку имао улогу пансиона и болнице за јужнословенске ходочаснике који су ходочастили у Рим. Наводно је пустињак Јероним из Потомја са Пељешца, подњео молбу папи Николи V за оснивање hospitiuma за јужнословенске ходочаснике: natio Dalmatica et Sclavonica.[114]

Пошто је временом Завод губио своју сврху, Св. Столица га је реорганизовала  и он је постао институција за организовање будућих римокатоличких мисионара који су требали ширити римокатоличку вјеру по илирским тј. јужнословенским земљама. Фрањевци из Босне крајем XVI вијека стварају тзв. Охмучевићев Илирски родослов и грбовник по њима илирског цара Стефана Душана Немањића, који народе на Балкану првенствено словенске проглашава за Илире.[115] Док је Халкокондил само становнике средњовјековне босанске државе и Јадранског приморја називао Илирима, овај пут су становници скоро цијелог Балкана тако називани, што је свакако било из интереса ширења римокатоличанства међу пре свега православним јужнословенским народима.

Посебно је била јака босанско-илирска идеја, што не чуди ако знамо да су босански фрањевци предводили ту идеју, па тако се чак јављају фалсификоване повеље краљева из династије Котроманића у којима се они титулишу као краљеви Илира. Једна таква је фалсификат повеља из наводно 1342. године, у којој се Твртко I титулише овако: Ми Стјепан Твртко, милошћу Божјом краљ Рашке, Србије, Босанаца или Илираца итд.[116]

Знамо да 1342. године владар босанске државе још увијек носи титулу бана и не зове се  Стјепан Твртко, него Стјепан II Котроманић кога ће Твртко кансије насљедити. Такође смо  видјели горе да и цара Душана називају владаром Илира, па би могли закључити да је средњовјековни византијски синоним Далмати за Србе, током Новог Вијека у западним римокатоличким изворима замјењује синоним Илири. О томе нам говоре многи западни извори настали у Риму, Хабсбуршкој монархији и другим западним државама.[117]

[1]Нада Клаић, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku,II издање,Загреб, 1975, 43.

[2]http://books.google.de/books?id=H-QCgb_epqMC&pg=PA203&lpg=PA203&dq=Hieme+transacta+Saxones+et+orientales+Franci+expeditionem+in+Sorabos+Sclavos&source=bl&ots=XKVCQUPAvP&sig=_L8Ta-P2Q9TVsKbvcOffU4dVv3c&hl=de&sa=X&ei=L7paVNCYKcTJOZTAgNgC&ved=0CDcQ6AEwAw#v=onepage&q=Hieme%20transacta%20Saxones%20et%20orientales%20Franci%20expeditionem%20in%20Sorabos%20Sclavos&f=falseстр. 209.

[3]Ј. Бранкачк, http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/jbrankack-srednji.html

[4]Н. Ђорђевић,http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/ndjordjevic-luzicani.html

[5]Реља Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд, 1981, 35.

[6]С. Станојевић, http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/sstanojevic-bosna.html#_Toc536084336

[7]Ј. Бранкачк,http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/jbrankack-srednji.html

[8]Ђорђе Јанковић, Српске громиле, Београд, 1998, 13, 15-80.

[9]О томећевишеријечибитикасније у тексту.

[10]Византијски извори за историју народа Југославије, Том II, Београд, 2007, 394.

[11]Исто,  376-377.

[12]Исто,  386.

[13]Исто, 379, 383,385.

[14]Византијски извори за историју народа Југославије, Том IV, Београд, 2007, 14.

[15]РељаНоваковић, ГдесеналазилаСрбија…,  141.

[16]ВизантијскиизворизаисторијународаЈугославије, Том II, Београд, 2007, 88.

[17]ВизантијскиизворизаисторијународаЈугославије, Том IV, Београд, 2007, 26-27.

[18]Исто,  51-52.

[19]Исто,  28-33, 38-39.

[20]Драгољуб Драгојловић, Крстјани и јеретичка црква босанска, Београд, 1987, 127.

[21]Византијски извори за историју народа Југославије, Том IV, Београд, 2007,  27-28.

[22]Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Београд, 1940, 122.

[23]Тибор Живковић, Портрети српских владара, Београд, 2006, 178.

[24]С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, 42.

[25]Historia Salonitana Maior, припремила Нада Клаић, Посебно издање САНУ, књ. CCCXCIX, Београд, 1967, 98-99.

[26]РељаНоваковић,ГдесеналазилаСрбија…,  91.

[27]Исто,  92.

[28]Исто,  92.

[29]Мирко Грчић, Љиљана Грчић, Први насељени градови покрштене Србије X века према К. Порфирогениту , на карти Гијом Делила, Гласник Српског географског друштва, свеска XCII бр. 2, Београд, 2012, 2.

[30]Исто,  5.

[31]ВизантијскиизворизаисторијународаЈугославије, Том II, Београд, 2007, 58.

[32]Исто,  59.

[33]Исто,  61-62.

[34]Исто,  64.

[35]Ј. Мргић-Радојчић, Доњи Краји крајина средњовјековне Босне, Београд, 2002, 29.

[36]Р.Новаковић, ГдесеналазилаСрбија… 39.

[37]ВизантијскиизворизаисторијународаЈугославије, Том II, Београд, 2007, 78.

[38]С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске државе, Београд, 1964, 39.

[39]Ј. Ковачевић, Историја Црне Горе, књига прва, Титоград, 1967, 361.

[40]ВизантијскиизворизаисторијународаЈугославије, Том II, Београд, 2007, 79.

[41]У поглављу о домаћим изворима види се из повеља насталим на тим просторима, да је највећи постотак становништва Травуније, Захумља и Паганије српског поријекла.

[42]С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске…, 43.

[43]M. Vego, Iz istorije srednjovjekovne …, 419, np. 19.

[44]Ђ. Јанковић, Српске громиле…, 120-121.

[45]Исто, 124.

[46]Исто, 125, сл. 217

[47]Исто, 126.

[48]Византијски извори за историју народа Југославије, Том III, Београд, 2007, 210.

[49]M. Kostrenčić, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak I, Zagreb, 1967, 158.

[50]Т. Живковић, Портрети…, 112.

[51]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 201.

[52]Исто, 207.

[53]С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске…, 50.

[54]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 34-35.

[55]С. Ћирковић, Историјасредњовековнебосанске…,41-43.

[56]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904,70.

[57]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 67.

[58]Исто, 68.

[59]Исто, 85.

[60]Исто, 88. (Погледати поглаве о добрим Бошњанима гдје се говори о регионалним идентитетима народа).

[61]Исто, 111.

[62]Isto, 168.

[63]Исто, 170.

[64]Исто, 176.

[65]Исто, 226.

[66]V. Jagić, Historijaknjiževnostinarodahrvatskoga i srbskoga, knj. I, Starodoba, Tom 1, Zagreb, 1867, 142.

[67]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak II, Zagreb, 1904, 237.

[68]Исто, 334.

[69]H. Sirotković, J. Kolanović, Diplomatički zbornik kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak I, Zagreb, 1998, 60.

[70]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak III, Zagreb, 1905, 274.

[71]В. Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, у Биограду 1914, 38.

[72]Погледати у поглављу Домаћи извори.

[73]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak IV, Zagreb, 1906, 482.

[74]Исто.

[75] S. Majdandžić-Gladić, PovijesniOrisiĐakovačko-osječkenadbiskupije I srijemskebiskupije, Čepin, 2009, 17.

[76]F. Rački, Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam, Zagreb, 1877, 472.

[77]Т. Живковић, Gesta regum Sclavorum I, Београд, 2009, I.

[78]Т. Живковић, GestaregumSclavorum II, Београд, 2009, 41-46, 47-52.

[79]Исто, 339-340.

[80]С. Ћирковић, Историја средњовјековне босанске…, 78.

[81]Т. Живковић, GestaregumSclavorum II,341.

[82]Исто, 347.

[83]Исто, 373.

[84]С. Ћирковић, Историјасредњовјековнебосанске…, 40.

[85]Т. Живковић, Анонимов опис источне Европе, Београд, 2013, 13.

[86]Исто, 64.

[87]Исто, 120.

[88]Исто, 122.

[89]Исто, 135.

[90]Исто, 121.

[91]Ј. Шафарик, Србски споменици Млетачког Архива, Београд, 1860, 156.

[92]A. Theiner, Vet. mon. bist. Hung.  sacr. III. I (1859) str. 832, Цитирано према Василију Ђерићу, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, у Биограду, 1914, 39.

[93]У поглављу Језик и писмо у средњовјековној босанској држави, показали смо да је дубровачка средњовјековна канцеларија била двојезична, односно латинска и српска.

[94] Погледати поглавље Језик и писмо у средњовјековној босанској држави.

[95]Т. Тарановски, Историја српског права у Немањићкој држави, Београд, 2002, 540.

[96]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije, svezak IX, Zagreb, 1911, 303.

[97]T. Smičiklas, DiplomatičkizbornikkraljevineHrvatske, Dalmacije i Slavonije,svezak X, Zagreb, 1912, 79.

[98]Исто, 384.

[99]Исто, 507.

[100]Д. Динић-Кнежевић, Становништво са поседа Косача у средњовјековном Дубровнику, Зборник са научног скупа: Српска проза данас, Косаче – оснивачи Херцеговине, Билећа – Гацко, Београд, 2002, 482.

[101]Ружа Ћук, Косаче и Полимље, Српска проза данас…, 383.

[102]Видјети у поглављу Домаћи извори.

[103]Б. Бабић, Византија и Босна, Бања Лука, 2008, 59.

[104]ВизантијскиизворизаисторијународаЈугославије, Том IV, Београд, 2007, 26-27, 51-52.

[105]Исто, 51-52.

[106]Погледати поглавља Домаћи извори, Добри Бошњани.

[107]Б. Бабић, нав. дјело, 74.

[108]Исто, 78.

[109]Исто, нп. 241.

[110]Исто, 79.

[111]Исто, 80.

[112]Исто.

[113]Исто, 82-83.

[114]Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство, Београд, 1997, 48.

[115]Исто, 49.

[116]F. Lastarić, Pregled starina Bosanske provincije, urednik Jelena Čehić,  Sarajevo, 1977, 151.

[117]Између осталих погледати у дјелима: барона Ј. Х. Бартенштајна, О расејаном илирско расцијанском народу (1761), Београд-Ваљево 1995; Ф. В. Фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема (1777-1778), Нови Сад 1998.

Преузето Са Интернет Презентације:srbiubih.wordpress.com Датум Преузимања 07.09.2017.

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *