Јулијус Евола ,,ШТА ЈЕ ТО ШПАНСКИ ФАЛАНГИЗАМ“

es}fal2

 

У исто време, док се фазе одвијања шпанског грађанског рата прате са великом пажњом и помно, мање пажње се придаје самим идејама које су инспирисале побуну шпанских националних снага против комунизма: можда је то због тога што многи верују да она позитивна фаза сваке револуције, оличена у тим идејама, увек ступа на сцену у њеним каснијим периодима. Ми нисмо овог мишљења. Ми верујемо да је најбољи војник управо онај који се бори поседујући тачно познавање свог циља, и да су идеје саме – чак и када би оне у уму војника више биле само наговештене или нејасно поимане него прецизно формулисане – заправо есенција сваког иоле важног историјског догађаја. Према томе, ми смо захвални Алберту Лухинију (Alberto Luchini) због тога што нас је обавестио о програму доктрина једног од примарних шпанских националних покрета, такозване „Шпанске Фаланге“, што нам је приближио њену терминологију и начинио је живом, чињенично поткованом, и уз заиста сјајан, готово инвокаторски стил превођења пун једрине, прецизности и прикладне импровизације (I Falangistsi spagnoli, Белтрами, Фиренца, 1936). Ова доктрина се бави општим разматрањима политичких убеђења, за чију формулацију смо дужни захвалити Хозе Антониу Примо де Ривери, као и писцу Хименезу
Кабаљеру. Програм нас је, богатством својег духовног садржаја, нашао затеченим и осећамо да је потребно о томе известити италијанску јавност преносећи јој, у кратким цртама, његово значење.

 

TD1988.149.9

Прва ставка Пука разматрања на тему лингвистичког или територијалног заједништва, сама по себи, нису довољна да би пружила идеји нације право значење. „Нација је предодређено, космичко јединство“. Као таква, она представља, а то је такође случај и у Шпанији, јединство и судбину, „ентитет који превазилази сваку јединку, класу или заједницу унутар које је побуђена“, и није само, већ је изнад „тоталног квантитета насталог пуким збирањем“. Речју, ради се о духовној и трансцедентној идеји нације, насупрот идеји случајног окупљања – била она левирачског или десничарског карактера – и свег механичког. „Као стварни етнитет, представник ове савршене истинитотсти, у виду живе и суверене реалности, Шпанија следствено тежи своме коначном циљу.“ У овом смислу, Фалангисти не говоре само о „пуном повратку светске духовне сарадње“, већ такође о „универзалној мисији Шпаније“, творевине „соларног јединства“ чији је Шпанија представник, као и о новом свету. Наравно, пред овим предлогом, уз све његове добре намере, стоји знак питања. Шта је то што Шпанија данас, и сутра, може рећи о тој универзалној идеји, која је заправо магловита. Али, оно што је овде по среди јесте ефекат прецизног логичког мишљења. Не може се, у ствари, појмити на духовни начин о идеји нације, без да се дође до инстинктивног превазилажења њеног партикуларизма, и њеног поимања као принципа супранационалне духовне организације, следствено са вредношћу универзалности: чак и када нема велике орности за пружање конкретне и ефектне форме оваквој потреби. И обратно: свако партикуларистично ограничење националне идеје биће увек оптуживано због латентног материјализма и колективизма.У вези конкретних политичких аспеката програма Фалангисти кажу не агностичкој држави, пасивном посматрачу националног политичког живота у великом стилу „грандиозног ноћног чувара“. Држава свих, тотална и тоталитарна, која саму себе оправдава у овој форми, увек имавши у виду идеално и стално поимање Шпаније увек независне од било којег појединачног интереса, био он класни или партијски. Брисање партија и њиховог парламента природно следи из овог погледа. Али Фалангисти, ношени силама секуларне традиције њихове отаџбине, су такође на
опрезу од оних снага тоталитаризма које, радећи на вештачком изједначавању различитости, и униформизацији, прете да преузму неке од националистичких тежњи сличних, упркос свему, националистичким тежњама Бољшевизма. Тачно је да Фалангисти инсистирају на неопходности да органске скупине људи, живих и виталних, управљају истиниту државу, и представљају њен стамени темељ; на тај начин они бране интегритет породице, која је ћелија социјалног јединства; локалну аутономију, ћелију територијалног јединства; и коначно, корпорацију, и професионално јединство, које су заправо ћелије нове националне организације рада, и средства за превазилажење класне борбе. У овом смислу, приврженост Фалангиста фашистичкој корпоративној идеји је потпуна. „Унија и корпоративне групе, које су до сада биле неспособне да учествују у јавном животу нације, ће морати да се уздигну, уништивши вештачке баријере између парламента и политичких партија са једне, и директних органа Државе, са друге стране.“ Заједница оних који привређују, као органска целина, биће зачета у „потпуном заједничком интересу, и укључена једино у пројекте од највишег значаја“: пројекте код којих ће лидерство морати увек да буде вођено највишим националним интересом. Можда и није случајно да поглавље које следи непосредно након овог, је о људској личности, и да оно означава опасност од претварања нације у неку врсту „покусних кунића“, као што је била логичка последица Бољшевизма, а такође и идеја механизама. Наглашавање идеје узвишености људске личности, њеним јасним раздвајањем од индивидуалистичке воље, нама заиста изгледа као најупечатљивија карактеристика Шпанског Фалангистичког програма, и као ефекат здраве, традиционалне визије. У овом смислу цитираћемо један важан одељак: „Шпанска Фаланга распознаје у људској личности, и то изван физичке и физиолошке индивидуалности, једну духовну монаду, душу која стреми вечном животу, инструмент апсолутних вредности, и то апсолутних вредности унутар себе самих.“ Отуд оправдање фундаменталног поштовања за „узвишеност људског духа, целину и слободу личности: слободу дату нам одозго, од стране узвишене природе; коју нико никада неће моћи да преобрати у поимање слободе које би штетило грађанском друштву, и које би подривало темеље тог друштва.“ Са овом изјавом, једна од највећих опасности антиМарксистичких контра револуција се превазилази: опасности које представљају гажење духовних вредности личности у тренутку када се, с пуним правом, нападају либералистичке и индивидуалистичке тежње у политичком и социјалном животу.
Са овом премисом, свака материјалистичка интерпретација историје се од стране Фалангиста одбија; такве интерпретације се од стране
Фалангиста поимају као извор свих деградативних снага – и то вреди нагласити. У вези с тим, улога Католичке вере је одувек природна; Католичко поимање живота је, историјски гледано, једино, које је заиста „шпанско“, и сваки рад на националном оживљавању се мора на њему заснивати. Ово неће значити да би Шпанија још једном морала да се повинује хегемонији, интригама и надмоћи еклесиастичке моћи, већ ће то представљати нову Шпанију, вођену „универзалном Католичком мишљу“ која њоме већ управља, „противну струјама варваризма, напред у освајање незнаних континената“: Шпанију, прожету религијским осећајима духа.
Тако, Фалангисти се, добровољно, боре за ове идеје и желе да „освоје Шпанију за Шпанце“. Ово су идеје које, уопштено, изгледају сасвим „у реду“, и оне већ предочавају прецизно дефинисане циљеве, и поседују већ стамене и доказане референце. Уколико оне заиста прожму шпански национални покрет, имамо довољно разлога да им искрено пожелимо потпуну, брзу и одлучну победу: не само са аспекта анти-Комунизма и анти-Бољшевизма, већ такође и због његових позитивних страна које ће непобитно изаћи у први план пред новом, и уређеном Европом нација и личности.

OB-SP029_spain_DV_20120413170305

Преузето Са Интернет Презентације:http://mikrotheos.blogspot.rs Датум Преузимања 06.09.2017.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *