ЗАВИША ЦРНИ

Највећи пољски јунак у Србији

ОСЛОНИ СЕ


У Голупцу је сахрањен један од најславнијих средњовековних витезова. Познати ратник и дипломата као млад витез положио је завет који га је на крају коштао живота. Страдао је у сукобима насталим после смрти деспота Стефана Лазаревића 

д када Србија више није у ударним вестима светских медија млади Пољаци о нашој земљи знају засигурно само једну ствар. Да у њој постоји град који се зове Голубац. Зашто у Србији не знају шта је то тако драгоцено Пољацима у Голупцу спада у оне приче за које нико не зна зашто нису испричане раније. Наиме, ђаци у Пољској од основне школе детаљно уче о свом највећем националном хероју, силном витезу Завиши Црном који је на обалама Дунава код Голупца 1428. године погинуо у сукобу са трупама турског султана Мурата II. Завиша Црни, обожаван међу савременицима, заклео се да се никада неће повући а камоли побећи из неке битке.
На сваком турниру на коме је учествовао био је победник, у Перпињану је тако једини успео да победи чувеног мегданџију Јована из Арагона. Славе га као јунака битке код Гринвалда коју су Пољаци и Литванци водили против моћног Војводства витезова Тевтонског реда, које је претило да се прошири на ове државе. Слава Завише Црног у Пољској и данас је толико јака да је у тој земљи највећа заклетва када се каже: „Ослони се на мене као на Завишу.”

 За све је крив Јеремија

Здравље деспота Стефана Лазаревића 1426. године било је веома лоше. Последице рана задобијених у бројним биткама и непрестана брига за судбину Србије учинили су да му срце доста ослаби. Свестан тога, сазива световно-црквени сабор на коме пред патријархом Никоном за свог наследника проглашава Ђурђа Бранковића. Да би ту одлуку утврдио, са мађарским краљем Жигмундом исте године у бањи Тати склапа споразум по коме ће, након његове смрти, Угарска признати Ђурђа за деспота Србије. Заузварт ће им бити враћени Београд, Мачва, Голубац и неке области у Босни.

РАТНИК И ДИПЛОМАТА

Завиша је надимак Црни добио због своје тамне косе и тамног тена, а не, како су неки веровали, због свог црног оклопа. Отац му је био Бернат од Гарбова, док му је мајка непозната. Припадали су роду Сулима чији су грб носили. Њихов посед Гарбов налазио се у близини Сандомјержа. За живота је добио висока звања оног времена: староста и староста спица. Поред ратних вештина, пољска историја га памти као вештог дипломату који је предводио бројне државне делегације. Био је чувен као домаћин који прави врхунске гозбе па је, између осталог, добио велику част да поред краља и он направи славље за европске монархе и властелу који су се окупили у Кракову. Био је заробљен само једном, 1420. године, после пораза на Кутној гори против хусита, када је за њега плаћен огроман откуп.

Наредне године Деспот Стефан умире од срчаног удара и околности почињу да се усложњавају. Голубачки војвода Јеремија износи документ – признаницу по којем му је Деспот Стефан, на рачун зајма од 12.000 дуката, као залог дао град Голубац. Да ли је признаница била права или лажна никада нећемо сазнати, тек, Ђурађ одлази на преговоре у Голубац али, како сведочи Константин Филозоф, једва износи живу главу од неверног Јеремије.
„Када су ушли заједно у град, устреми се у вратима ранији војвода тај и град заузе, и на помазанога руку и оружје подиже. А (деспот) се опет врати у стално пребивалиште.”
Војвода Јеремија обратио се турском султану Мурату II чије су трупе те 1427. године навелико харале по Србији. Под командом Исак-бега Турци су месецима јуришали на зидине Новог брда користећи и артиљерију. Сам султан је заповедао јединицама које су освојиле многе градове.

„И дошавши, дакле, нападне Крушевац који узеше у борби; и пошто се народ који је био у њему устремио (да бежи) из града, предадоше се и други градови.” (Константин Филозоф)
Деспот Ђурађ, међутим, у садејству са угарским војницима креће полако да потискује турске трупе и одлази код сулатана на преговоре. Због чврсте одбране Новог брда и низа мањих пораза, према сведочењу Константина Филозофа, Мурат II био је спреман да се повуче и преда освојена места али је тада стигла понуда војводе Јеремије да преузме Голубачку тврђаву.

ПОЉСКИ СПОМЕНИ У СРБИЈИ

Пољска амбасада сваке године, поред спомен-чесме Завише Црног, полаже венац у Узун Мирковој улици у Београду, на месту где је било седиште Југословенско-пољске лиге која је после избијања Другог светског рата пружила велику помоћ Пољацима избеглим после напада Немачке. У сарадњи са Музејом за савремену историју у Београду Амбасада жели да се осветли деловање лекара Лудвига Хиршвелда, пољског Јеврејина који је са женом дошао у Србију почетком Првог светског рата како би помогао око сузбијања тифуса. У селу Седес крај Солуна основао је прву бактериолошку лабораторију Српске војске. Хиршвелд, који је номинован за Нобелову награду за истраживање крвних група и утицаја резус-фактора, добио је још за време рата почасно српско држављанство.

Односно, вероватно су Турци били спремни да исплате део, цео или увећани наводни дуг деспота Стефана. Тек крајем године турски војници подижу свој барјак на бедемима утврђења на обали Дунава, што је био велики шамар угарском краљу Жигмунду. Није сачекао ни крај зиме, а његови људи су насупрот Голупца подигли тврђаву Светог Ладислава која је имала улогу да заштити прелаз његове војске са леве на десну обалу Дунава. Током априла 1428. године почело је пребацивање трупа и Голубац је убрзо био под опсадом.


Завиша штити одступницу

Краљ Жигмунд знао је да му за такав подухват треба озбиљна војска. Завишу Црног упознао је добро као врхунског борца 1412. године, када је у Будиму на Духове приредио један од највећих витешких турнира тог времена. Зато је крајем 1427. упутио позив помоћ и за неколико месеци 6.000 бораца предвођених највећим пољским јунаком стигло је у помоћ. Хроничари даље наводе да су за месец дана опсаде ђулад из угарских топова готово уништила зидине Голупца. У одсудном часу, када су турски заповедници почели да разматрају услове предаје, стигле су свеже турске трупе које је предводио лично Мурат II. После жестоког сукоба утаначено је примирје које је као саставни део имало одредбу да султан неће узнемиравати угарске и пољске трупе кад крену према тврђави Светог Ладислава на другој обали Дунава. Како је изгледало повлачење најбоље говори писмо које је Жигмунд послао папи:
„Неверни су Турци као некада Филистејци, на Брашанчево (Тијелово, Corpus Christi), велику војску мојих верних витезова уништили, тако да су познатије голим мачем поубијали, друге опет у Дунаву потопили, а остатак са собом у неверу повели.”

Према неким историчарима краљ Жигмунд спасао се чистом случајношћу у једном малом чамцу, док је Завиша Црни у складу са својим заветом штитио одступницу. Јуначка борба трајала је сатима, Пољаци су гинули око Завише један за другим, али заклетву није прекршио. Краљ Жигмунд је одмах послао бродове да превезу Завишу на другу обалу али је он као неки спартански јунак, знајући да би тада неко њему морао да штити одступницу, то одбио. Изранављеног и малаксалог од дуготрајне борбе Турци га заробљавају. У пољској историографији има навода да је најсуровије мучен, али се поуздано зна једино да му је глава одсечена и однета у Истанбул.


Спомен на јунака

Обезглављено тело су, према предању, домаћи становници кришом сахранили. Најчешће се као место сахране спомиње Манастир Тумане, удаљен 12 километара од Голупца, мада постоје легенде да је његово обезглављено тело укопано у порти Манастира Свете Петке који је постојао на месту где се данас налази голубачка Црква Светог Николе. Ни на једном од та два места не постоји траг сахране и у Манастиру Тумане посетиоци могу само да се поклоне моштима Зосима Синаита.

У цркви у Голупцу Завишу Црног помињу на видовданској литургији кад читају имена јунака тог краја. На улазу у тврђаву, на чесми крај пута, на бронзаној табли, на српском и пољском језику исписани су основни подаци о Завиши Црном. Амбасада Пољске сваке године са представницима Голупца на том месту полаже венац свом највећем јунаку. Напретком науке појавила се могућност, како предлажу неки историчари, да се у Манастиру Тумане и цркви у Голупцу потраже земни остаци Завише Црног чија би се аутентичност потврдила форезничким упоређивањем са остацима његових потомака који су због тога већ замрзнути.

Аутор:  Владимир Јовановић
Илустровао: Горан Горски
Преузето Са Интернет Презентације:http://politikin-zabavnik.co.rs Датум Преузимања: 28.08.2017.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *