Драгош Калајић ,, НАКОН СЛОМА ИЛУЗИЈА“

Куда усмерити поглед очекивања појаве стварног ауторитета? Сила инерције усмерава такав поглед ка остацима или рушевинама оне установе из које се први пут објавио auctoritas у политичкој повести Европе. Реч је о сенату. Да би се таква установа потпуно отворила за појаву стварног ауторитета неопходно је да буде такође потпуно обновљена, што изискује ванредно препознавање те врлине и једнако изузетну снагу да се њој отвори пут ка подобном месту. Оно што данас опстаје на политичкој сцени Европе под именом сенат у најбољим случајевима је само нека врста вишег места провере и исправљања одлука нижег дома вишестраначке, представничке демократије, премда су и ту сенатори de facto изабраници истих странака, заступајући одговарајуће интересе, који су све даљи од изборних основа.

 

Као елемент врха троделне структуре евроаријевске заједнице, ауторитет за своју политичку појаву и делотворност изискује њено исправљање, односно обнављање. У непосредном видокругу пак нема знакова припрема таквог великог исправљања, осим оних који га најављују посредно, дакле осим симптома слома и краја једног цивилизацијског циклуса. Опажање Ортега и Гасета да ,,новац влада само када нема другог начела које влада ваља допунити увиђањем да тамо где новац влада ниједном супротном начелу није допуштено ни да јавно постоји а камоли да мирно превлада. Управо Ортега и Гасету дугујемо једну надахњујућу поуку историјског искуства о повратку ауторитета захваљујући слому олигархијских и противплемениташких илузија: ,,Када колективна осећајност доспе до тог ступња обично почиње нова историјска епоха. Бол и пропаст стварају у масама ново држање искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Престаје кивност спрам изузетне мањине. Признаје се нужност њене посебне интервенције у друштвеном суживоту. На тај начин претходни историјски циклус се затвара и отвара се други. Почиње период у коме се обликује нова аристократија. (Ortеga y Gasset, 1921.)

 

Где данас стоји или стасава та нова аристократија, природни носиоц обнове веродостојног ауторитета? Ако ту запитаност поставимо у перспективи сагледавања агоније једног света, односно западног циклуса цивилизације, мораћемо закључити да одговор ваља тражити управо у европском кругу, међу рушевинама. До сада европски дух увек је знао да на изазове криза, декаденција и сломова одговори новим идејама које су умеле да обнове и препороде живот Европе. С друге стране, у другим културно-цивилизацијским круговима већ вековима нема, као ни данас, никаквих знакова појаве па ни припрема неке самобитне вредносне алтернативе процесима прозападњачавања света. Премда се, према опажању Самјуела Хантингтона, сенка коју баца цивилизација Запада на свет стално смањује, као и њен удео у светској производњи (Huntingtnon, 1996.) – што је с одговарајућег становишта битни показатељ моћи – остале културно-цивилизацијске кругове карактеришу, у најбољим случајевима, само одбрамбени процеси, асимилације и прилагођавања сопствених, ослабљених традиција те обичаја западњачким моделима и нормама.

Једно је извесно: обнову ауторитета је могуће очекивати само од оне врсте људи која је способна да стоји усправно међу рушевинама, неусловљива процесима пропадања. Реч је о дословном постварењу једне метафоре херојског човека, коју је нашим мислима и сновима оставио у наслеђе Хорације (Ode, III, 3): ,,Ако сломљен пропадне свет – он ће неустрашив стајати међу рушевинама.
Таквих људи извесно нема међу масама поборника, службеника и медијума наказне, лихварске и тровачке цивилизације Запада, која представља потпуни преокрет свих суштинских начела живота и светоназора, врлина и вредности евроаријевског те европског човека. У питању је људски материјал обележен ненадокнадивим моралним и/или интелектуалним слабостима, из кога није могуће обликовати нову аристократију те носиоце ауторитета. Реч је о преполовљеном човеку модерне цивилизације Запада, који је заправо крајња супротност оне целовитости што је одликовала узорне чланове савета стараца широм евроаријевског света, од римских сенатора до аријских samnyasin-а.
Носиоце обнове ауторитета није могуће наћи ни тамо где се уздижу катедре званичне знаности модерне цивилизације Запада, јер њен основни и обавезујући светоназор, у знаку владавине квантитета (Guenon, 1945.), такође преполовљује човека, лишавајући науку те сваку одговарајућу спознају и делотворност квалитативних, дакле битних димензија ствари и појава.
Недостатак ограничене природе и спреге знања те научних дисциплина – које су се у античком свету идеално усредсређивале ка свом философском исходишту, средишту и предводништву – осведочава крај вековно дугог процеса распадања.
Извесно је да и оно што је остало од дисциплине зване философија, или што се тако – најчешће потпуно неосновано – самоназива, не може преузети и обновити улогу коју је она имала у својој хеленској младости: једина расположива алтернатива мастурбаторском и суштински самоубилачком а посвудашње наметаном и распрострањеном смеру аналитичке философије и осталих метастаза неопозитивизма (Paci, 1965.) је Хајдегерово упућивање на потребу обнове спознаје невиности те самозапитаности пред светом, уз помоћ етимологије и песништва те шумског одметништва од цивилизације Запада, уз пуку наду да нас пред навалом распомамљених сила нихилизма ,,само неки бог може спасти. (Heidegger, 1980.)
Следећи логику антитеза, друго почињање европске мисли треба очекивати с оних места где постоји најживља свест о природи нихилизма те препородилачка воља. Једно од таквих, најистакнутивијих места на мапи европске мисли обележавају мислиоци – од Хајдегера до Јингера и Шпенглера – који су умели да венчавају и стваралачки развијају Ничеове прве лекције о нихилизму и Гетеова посредовања традиционалних доктрина о природи. Они су пружили и многе надахнуте и надахњујуће примере плодоносности спознајног ка квалитативним димензијама предмета сазнања. Реч је о знацима или предзнацима обнове холистичког погледа на свет, саобразног идеалу целовитости који одликује веродостојну евроаријску и европску спознајну покренутост. Основно упориште тих предузећа насупрот струја анархије није у песништву, ни у философији strictu senso, нити у друштвеним или природним знаностима, већ између, на месту укрштања њихових перспектива, уз међусобне утицаје. Стога најбоље плодове таквог погледа на свет карактерише спрега песничке надахнутости ума, философске будности разума и знанствене обавештености. Та спрега најпродорније осветљава своје предмете бљесцима интуиције кроз оптике сличне оним које су творене за физиогномска, карактеролошка и иконолошка истраживања. Изопштеност таквих оптика из света званичне знаности добро их препоручује за хоризонте будућности, с оне стране слома цивилизације Запада, у коме имају знатног удела и слабости одговарајућих наука.
У политичком домену, следећи логику дуализма, обнове целовитости као основе за иступање истинског ауторитета ваља очекивати тамо где политичка мисао и делотворност теже крајњем превладавању процеса распадања, дакле ка обнови јединства. Ту обнову знатно олакшавају управо крајњи исходи процеса распадања, где и сама одређења друштвених те идеолошких посебности и супростављености – почевши од оних најкрупнијих, у знаку супротности између левице и деснице – губе свако поуздано упориште и начело, значење и значај. Растуће слабљење тих начела, пропадање значења и урушавања значаја идеолошких одредница левице и деснице у процесима глобалистичког нихилизма отклањају велике препреке противпокрету. Пред ударима последњег и највећег аватара демоније економије, званог глобализација, пређашња класна и идеолошка непријатељства губе сваки значај јер су сви делови или слојеви друштва угрожени, што омогућава појаву оне врсте солидарности која је својствена веродостојној заједници, односно нацији. Ако је веран идеалу целовитости, такав противпокрет мора да га постварује затомљењем сваке могућности грађанског рата између левице и деснице, уздизањем свог упоришта далеко изнад попришта деоба и непријатељства, покретањем синергијских сила, окупљањем оног што је расуто.
Неопходно је истаћи и једну ванредну вредност услова које човеку намеће цивилизација Запада. У егзистенцијаном домену непосредно искуство сила нихилизма и наопакости, стицано на местима отпора је драгоцено па и неопходнио средство саздавања нове аристократије, једнако као што се и стара рађала на ратиштима, кроз преображавајућа превладавања свих слабости својствених људском елементу. Можда је излишно истицати да су искушења својствена мирнодопским условима живота под сенком цивилизације Запада данас безмерно већа од оних средњевековних те да су испити које мора положити нова аристократија знатно тежи, а мете више.

Поглавље из дела:

ЕВРОПСКА ИДЕОЛОГИЈА;  ,,Никола Пашић“, 2004.

Преузето Са Интернет Презентације:http://mikrotheos.blogspot.rs/ Датум Преузимања 28.08.2017.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *