Драгош Калајић ,, ПЛЕМЕНИТОСТ ОБАВЕЗУЈЕ“

Суштина изложених разлика почива у темељној супротности између племства и просташтва, односно између божанског и животињског елемента људске “мешавине“. Зато епоху владавине племства у Европи обележавају катедрале и замкови, витешки и монашки редови, јуначки епови и лирска певања народа, подвизи светачког богољубља и аристократског частољубља а епоху владавине просташтва, широм савременог света, карактеришу банке и против-атомска склоништа моћника, масонска удруживања и мафијашке уроте, “сапунске опере“ и рекламни тв-спотови те тријумфи мамонске идолатрије и лихварског користољубља.Изложене разлике могу се опазити и голим ухом те одговарајућом поредбом музике Европе пре револуција “трећег сталежа“ и музиком “последњих времена“, званом “rock and roll“, односно “Клати-се-и-ваљај“.

Владавина племства је свуда тежила да све уздигне ка идеалним висинама, обележеним соларним и небеским симболима, попут орлова са стегова и грбова. Владавина просташтва свуда тежи да све снизи и понизи, до опште, дакле најниже разине, до баруштина и подземља, одакле потичу осведочења склоности модерног човека, Мики Маус и Паја Патак, човек миш и човек патка.

Извршени преокрет вредности и врлина је толико дубок и замашан да обесхрабрује сваку наду у обнову веродостојне монархије или аристократске државе унутар циклуса модерне цивилизације. Обнова је могућа само са оне стране краја тог циклуса и његових “последњих времена“, која многи знаци објављују. За обнову веродостојне монархије или аристократске државе неопходна је истинита револуција – у првобитном значењу тог појма – у уму и срцу човека. То је добро уочио и поменути претендент на француски престо објашњавајући смисао аристократског начела “noblesse oblige“ (“племенитост обавезује“):

“ `Племенитост обавезује` значи да чинимо оно што нам наше срце и наше обавезе налажу да учинимо, значи прихватити одговорност своје улоге. Ако хоћемо бити племенити – морамо делати као племенити. Оно што недостаје Француској данас – то је друга револуција. Али не насилна револуција већ револуција духа. Нопходно је променити наш менталитет, наше обичаје, наше навике.“

Своју приврженост начелу “пламенитост обевезује“ принц од Орлеана је доказао одлуком да лиши титуле наследника свог сина Анрија. Објашњава: “Учинио сам све што сам могао за своје синове. Васпитао сам их да буду независни и настојао сам да у њима охрабрим жељу за афирмацијом. Нажалост, они воле само почасти и славу али не и одговорности. Лишио сам сина Анрија титуле престолонаследника, 1984. године, када се развео од принцезе Марије-Терезије, која је била савршена супруга са династичког становишта и која му је дала петоро синова – да би убрзо потом оженио једну буржујку. Такво понашање је недопустиво и неприхватљиво за католичког принца Француске.“

Ретки су људи који данас могу разумети а камоли одобрити и усвојити изложену етику делања. Чинови и поруке племенитости се фатално изобличују, до карикатуре, у свести модерног човека.

Док сам исписивао претходну реченицу, са путева сећања поново ми је пришао принц Дадо Русполи, доносећи један свој пример реченог. Једне сезоне “слатког живота“, медијима масовних комуникација је завладала фотографија принца, снимљеног на улици Каприја, како корача носећи на рамену гаврана. Легенде су тумачиле фотографије као последњи “штос“ славног play-boya који је изазвао масовна опонашања. У недостатку гаврана имитатори су на рамену шетали све пернато чега би се докопали. На виа Венету сретао сам и раскокодакане кокошке на раменима смртно-озбиљних власника.

Принц Дадо Русполи нашао се у улози слуге захваљујући последњој изабраници срца, глумици Кармен Манцано: пратећи је на дуготрајне пробе, он се постепено умешао у живот позоришне дружине до толике мере да се коначно нашао и на сцени, прихвативши понуђену улогу. Наведено чуђење пред падом човека од принца до слуге – педагошки осведочава психологију савременог човека, која је управо сушта супротност аристократског.

Типични модерни буржуј, који по дефиницији не поседује никакву племенитост, нити одговарајуће самопоштовање и самопоуздање – има панични и често параноични страх од мешања са нижима од себе на наопакој друштвеној хијерархији, одређеној плутократским начелима. Без такозване “солидне материјалне базе“ – буржуј је нико и ништа те потпуно изгубљен.

Веродостојни аристократа, наоружан врлинама духовне вирилности и племенитости те одговарајућим самопоштовањем и самопоуздањем – нема никаквог страха од мешања са нижим од себе па чак и са најнижим: нико изузев самог племића не може угрозити његов статус. И без икакве “материјалне основе“, односно без и пребијене “кинте“ – аристократа остаје целовито оно што јесте и што је његово битно обележје. Сведочи исповест принца Дада Русполија, изречена пред замком Вињарело.

„Данас, као и јуче бит аристократије треба схватити као дужност: дужност васпитања, дужност часности, дужност храбрости. Ево једног практичног примера: Вињарело, пре педесет година, био је пун породица, гувернанти, кувара, коњушара, возача. Сад је остао ту само један стари вртлар који једва успева да одржи поредак чувеног врта италијанског стила. Времена су се радикално изменила. Од огромног феуда око замка – ни један квадратни метар терена више није наш. Крузеирос, бразилска монета која је чинила богатство моје мајке – постао је безвредни папир. Е па добро, мој отац је преживео тај ударац судбине а да није трепнуо, оставши усправан попут храста. Што више аристократија губи материјалну моћ – то се више оснажују њене моралне енергије. То је храброст која долази из далека.“

Ако неког занима зашто сам узео за пример аристократског држања управо принца Дада Русполија – одговор почива управо у начелу “племенитост обавезује“. Покушао сам да применим то начело те сам посегао за најслабијим уместо за јачим или најјачим примерима. Сам принц себе дефинише као “декадента“; “Не поричем декаденцију. У Сједињеним Америчким Државама, када хоће да ме увреде, кажу ми: `You are a decadent!` И не знају да ми пружају комплимент јер се цивилизација рађа увек из декаденције а никад из варварства.“

Постоји и друга врста декаденције којом се окончава цивилизација. Реч је о декаденцији цивилизације, попут модерне, коју карактертишу симптоми позног, односно сенилног варварства. Таква декаденција ослобађа ову арену универзума за појаву нове културе. Ту почивају највеће наде и у појаву нове аристократије те одговарајућег поретка. Учи Ортега и Гасет: “Када колективна сензибилност дође до тог ступња, ту почиње нова историјска епоха. Бол и страх стварају у масама нову особину искрене скромности која окреће леђа свим антиаристократским илузијама и теоријама. Нестаје мржње према еминентној мањини. Признаје се неопходност њене специфичне интервенције у друштвеном животу. На тај начин затвара се један и почиње други историјски циклус. Почиње период у коме се обликује нова аристократија.“

(Преузето: “Погледи – Специјал“ (“Повратак Краља“) бр.1.; НИП “Погледи“; Крагујевац; 31. јануар 1991.; стр.22.-26.)
http://www.czipm.org/kalajic_03.html 20.08.2017.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *