Никола Гиљен – Јелена Мандић БАРОН НИКОЛА ЈУРИШИЋ – СРБИН КОЈИ ЈЕ ПОБЈЕДИО НАЈВЕЋЕГ ТУРСКОГ СУЛТАНА СУЛЕЈМАНА ВЕЛИЧАНСТВЕНОГ

Двадесетих и тридесетих година 16. века Европа је живела у страху од турског султана Сулејмана I Величанственог. Пред Сулејмановим војскама падале су зидине Београда, Шапца, Карловца, Родоса, Книна, Петроварадина, Будима. Турци су свог султана већ звали „Господарем свог века“, а Беч је дрхтао на сам помен његовог имена. Међутим, Беч ће заувек остати Сулејманов недосањани сан. На том путу султанову војску зауставио је и победио барон Никола Јуришић, командант 270 пута слабије војске.

Врховни капетан и царски саветник

Никола Јуришић

Никола (Микула, Микулица) Јуришић (на мађарском Миклош Јуришић) родио се око 1490. године у племићкој породици у Сењу. О његовој младости не зна се готово ништа. Од 1522. године спомиње се као заповедник у војсци хабзбуршког великог војводе Фердинанда. Од 1524. помиње се као члан Горњег дома аустријског парламента. Када су Турци у чувеној Мохачкој бици 28. августа 1526. године за само сат и по до ногу потукли и буквално искасапили угарску војску, Никола Јуришић се истакао јуначком борбом , што му је подигло углед код аустријског надвојводе Фердинанда.

Аустријски надвојвода Фердинанд I, био је претендент на Чешки, али и Угарско‐Хрватски престо, као и на престо Римско‐Немачких царева. После погибије угарског краља Лудвига II Јагеловића и пропасти Угарске у Мохачкој бици Фердинанда је део мађарског племства изабрао за краља Угарске, јер му је круна припадала захваљујући браку са Аном Јагеловић, сестром Лудвига II (и директним потомком Стефана Немање ‐ дванаесто колено). Десетак дана пре него што је постао угарски краљ Фердинанд је капетана Николу Јуришића именовао за свог саветника и изасланика за Хрватску, као и за Врховног капетана хабзбуршких трупа у Хрватској за одбрану од Османлија.

После Мохачке битке хрватски племићи требали су да одлуче о даљој судбини Хрватске, која се до тада налазила у саставу Угарске. На Сабору у Цетину, у близини данашњег Цетинграда у Хрватској, одржаном у децембру 1526. године, интересе Фердинанда I заступао је Никола Јуришић. Он је, обећавши им у Фердинандово име очување привилегија и наставак помоћи у борби против турских упада, успео да наговори већину хрватских племића да 1. јануара 1527. за новог хрватског краља изаберу надвојводу Фердинанда, а не угарског противкраља Јована Запољу или некога међу собом и тако стекну независност.

Годину дана касније Фердинанд је Јуришића поставио и за капетана Ријеке.

Мисија у Цариграду

Никола Јуришић

Од 1526. до 1530. године беснео је рат између Аустрије и Османске империје. Турци су у том рату често продирали у Хрватску, Славонију и Угарску. Фердинанд се трудио да поврати Угарску под своју контролу, али му се у томе супротстављао противкандидат Јован Запоља. Запољу је у борби за Угарску и Хрватску круну подржао део угарског и хрватског племства, али и сам султан Сулејман чију је врховну власт Запоља признавао.

У октобру 1529. године Сулејман је опседао Беч са око 120.000 војника. Град је недељама срчано бранило 22.000 војника. После четири неуспела јуриша, јаничари су одбили послушност султану и Турци су морали да подигну опсаду и врате се у Цариград. Браниоци Беча су имали око 1.500 погинулих (око 7 %), а Османлије око 30.000 (25 % људства). Очевици битке записали су да је „поље испод Бечких зидина било густо покривено турским лешевима, а да су се турски чадори тако сабласно белели у мраку, као стење у мору мртвих људи“.

Огромна османлијска војска се читава два месеца повлачила ка Босфору. Успут су је повремено нападали, али без већег успеха. Османлије су палиле све на шта су наишле, а одолели су им само добро утврђени градови. Заробљене хришћане су живе палили, секли им главе и набијали их на колац. Преко 10.000 хришћана одведено је у ропство. Оновремени извори овако су забележили зверства Османлија бесних због неуспеле опсаде: „Децу су као касапи черечили, женама су секли дојке, а девојке силовали а потом клали“. Подивљале јаничаре је сам султан, плашећи се побуне, морао да умири бакшишом од по 20 дуката. Био је то новац далеко већи него што би било који од њих могао да опљачка у Бечу, да су га којим случајем заузели.

Ипак, дугогодишњи сукоби са Турцима и Запољом приморали су Фердинанда да затражи примирије са Сулејманом. У Цариград је послата дипломатска мисија од 26 чланова, на чијем челу се налазио Никола Јуришић. После скоро 5 месеци путовања та је мисија стигла у Истамбул у октобру 1530.

Извори бележе да су Фердинандови посланици у Цариграду лепо примљени. Два пута су били на аудијенцији код великог везира Ибрахим паше, а потом два пута код султана Сулејмана I. Забележено је и да је у њихову част у Топкапи палати приређен свечани ручак са 19 различитих јела, послужен на сребрним столовима. Сулејман је посланике и богато даривао поклонима.

Задатак ове дипломатске мисије био је да Сулејману предложи примирије и да у Фердинандово име затражи да му Османлије уступе читаву Угарску. Јуришић, који је за ту прилику добио велика овлашћења од Фердинанда, требало је да султану, у замену за Угарску понуди годишњи данак од 20.000 дуката, с тим да сходно развоју ситуације ту суму може повећавати и до 100.000 дуката.

На преговорима се одједном појавио проблем споразумевања. Фердинанд је од својих посланика изричито тражио да предлоге износе на немачком језику, па да их потом преводе на латински. Међутим, у том тренутку, нико на Сулејмановом двору није говорио ни латински, а камоли немачки језик.

Хрватска историографија, која својата Николу Јуришића као „великог хрватског хероја”, и поред многобројних индиција да је био српског порекла, истиче да су се он и Сулејман тада „лако споразуимели на хрватском језику”. Познато је да се у то време у Топкапију говорило турским, грчким и српским језиком, а остало је забележено да је сам Сулејман поред турског говорио још само српски језик.  

Сулејман је прихватио примирије, али под условом да Фердинанд њему, односно Запољи врати све делове Угарске, Славоније и Хрватске које контролише: „Угарска је моја јер сам је мачем освојио. Мени се Јован Запоља поклонио и први замолио за Угарску, па сам му је и дао. Ко дира у Запољу тај ме вређа, јер је Запоља мој слуга”, био је одговор султана Сулејмана. Сазнавши за то Фердинанд је заузео на препад половину Угарске и опсео Запољу у Будиму. Због тога су Јуришић и остали посланици били присилно задржани у Стамболу још неколико недеља, као нека врста талаца. У фебруару 1531, делегација се вратила из Цариграда у Хрватску и одатле одпослала Фердинанду Сулејманово писмо.

Већ тада је било свима сасвим јасно да ће се рат наставити и да ће ускоро уследити још један Сулејманов поход на Беч. Читаве 1531. године утврђивани су градови по Угарској, Славонији, Далмацији и Хрватској, свуда где се претпостављало да Сулејманова војска може проћи на свом путу ка Бечу. Тада још увек нико није ни сањао да ће стару Вијену одбранити управо капетан Јуришић.

Кесечки херој

Јуришић је беспрекорно обавио своју дипломатску мисију у Цариграду, али због Фердинандове непопустљивости примирије је пропало. Две године касније Сулејман Величанствени са војском од 140 до 200.000 војника креће из Стамбола пут Беча. Извори бележе да се Фердинанд, још увек неспреман на борбу, тада „љуто преплашио”. Он у јуну 1532. године шаље посланство Сулејману у Ниш. Ти посланици покушавају да одговоре султана од похода на Беч, позивајући се на мир који су Фердинанд и Сулејманов вазал Запоља у међувремену склопили. Сулејман их је том приликом лукаво убеђивао да није кренуо на Беч, већ на свог старог непријатеља шпанског краља и Римско‐Немачког цара Карла I (тј. Карла V). Све сумње у то против кога ће Сулејман ратовати нестале су пет дана касније када је султан из Београда Дунавом ка Бечу отправио 120 до 300 топова и опсадне справе. Почетком августа 1532. претходнице Сулејманове војске под командом великог везира Ибрахим паше стигле су до пограничног градића Кесега (мађ. Кőсзег, нем. Гüнс, хрв. Кисег), на граници Угарске и Аустрије, на око 100 км од Беча.

Овај мали и слабо утврђени град познат је још од 9. века под латинским именом Castellum Guontionis. У то време је Кесегом већ годину дана управљао капетан Никола Јуришић. У тренутку када су се Турци приближавали Кесегу Јуришић се управо спремао да са својом пратњом од 28 лако и 10 тешко оклопљених коњаника напусти град и упути се ка Бечу неби ли се прикључио браниоцима који су се убрзано окупљали и припремали за одбрану града.

Када је капетан са пратњом изјахао из Кесега испред града је затекао велики број престрављених грађана који су се ка Кесегу упутили бежећи од надолазећих Османлија. Мећу њима је био највећи број тзв. Градишћанских Хрвата, који су претходних година избегли у Угарску и Аустрију из оних крајева Хрватске и Славоније које су Турци опустошили. Народ, који је још увек добро памтио страхоте османлијских похода, преклињао је свог капетана да их прими у град и да их не оставља на милост и немилост турским јатаганима. Иако је претходно сазна да Турци неће кретати на Беч пре него што освоје Кесег, Јуришић се сажалио на те људе и одлучио је да предузме храбар али готово самоубилачки подухват ‐ да остане у Кесегу и да брани град.

Капетан Никола је међу становницима Кесега и околних места одабрао око 700 мушкараца, али и жена способних да учествују у одбрани града и наоружао их оружјем којим је град располагао. За сопствени новац, око 390 форинти колико је имао код себе, купио је барут. Када су све турске трупе пристигле до Кесега однос снага био је 200 до 270 према један у корист османлија. Турци су били убеђени да ће Кесег бити лак плен, а браниоци града су били свесни да се ничем добром надати не могу. Јуришић је у Беч по гласнику послао писмо Фердинанду: „Усуђујем се овај слаб град бранити од силнога непријатеља. Не надам се, наиме, да бих могао спасити Кесег. Желим само да ту на неко време задржим Турке, како би се хришћански владари могли боље припремити“.

Док су браниоци Кесега на брзину ојачавали утврђење Ибрахим паша је Јуришићу послао гласнике са понудом да за новац откупе од њега град. Капетан Јуришић је без размишљања одбио понуду, а када су му гласници потом пренели Ибрахим пашине претње, он остаје одлучан да брани град.

Ибрахиму још увек нису биле пристигле опсадне справе, па је решио да артиљеријом бомбардује град и заузме га јуришом. Артиљеријска паљба по Кесегу започела је 6. или 7. августа и трајала је три дана без прекида. Турци су бомбардовањем успели да развале неке делове спољашњих зидина. Потом су покушали да се на јуриш пробију унутар града, али су одлучно одбијени уз знатне губитке: „Браниоци показаше толики отпор да су се Турци вратили крвавих глава“.

Касније, када је и сам султан Сулејман пристигао под зидине Кесега, био је јако љут на Ибрахима (иначе свог пријатеља из младости) што је дозволио да „шака браниоца Кесега задржава толику османску војску на путу за Беч“. И сам Ибрахим био је бесан на своје војнике што не успевају да искористе бројчану надмоћ и заузму тврђаву.

У наредних двадесетак дана Турци су наставили жестоко бомбардовање Кесега и још 11 пута су покушали да у симултаним јуришима на више развалина на зидинама освоје град. Браниоци су сваки пут успевали да великом вештином и срчаношћу, чинило се последњим атомима снаге, одбију османске нападе. Да би смањио ефикасност турске артиљерије Јуришић је наредио да се на северном делу зидина подигне импровизовани браник од греда и друге дрвене грађе, који је од тада успешно штитио браниоце барем са те стране. Велике губитке браниоцима наносила је и пушчана ватра, од које је, како је забележено, погинуло много жена на улицама Кесега. Да би повећали прецизност својих стрелаца Турци су испред града подигли насипе од дрвета, али је њихов вишедневни труд око тога пропао пошто се Јуришић са својим људима пробио до тих насипа и запалио их.

За браниоце је нарочито био тежак 28. август 1532. године када су Турци предузели свој дванаести јуриш на Кесег. Тада су успели да кроз две велике развалине продру у срце града. Када су већ успели да окаче четири своје заставе на зидине града, већ десеткована одбрана Кесега је уз надљудске напоре поново успела да их потисне ван зидина.

У то време Фердинанд I је у Бечу већ био сакупио око 120.000 војника (90.000 пешака и 30.000 коњаника), међу којима и око 40.000 прекаљених страних најамника из Шпаније, Немачке, Холандије и Италије. Међутим Фердинанд није желео да ослаби одбрану Беча и пошаље део трупа да помогну браниоцима Кесега. У свом писму упућеном Фердинанду Никола Јуришић пребацује своме краљу што га је оставио на цедилу, али то не чини директно, већ само посредно: „Од мојих 700 људи паде већ половина. Од пушчаног праха што га куписмо за 390 форинти имамо јоште само једну центу. Држи нас јоште самилост Божија. Нека се Бог смилује души мојој!“

Султан Сулејман I

Под Сулејмановим притиском да већ једном оконча ову сулуду ситуацију са опсадом Кесега Ибрахим паша поново шаље гласнике капетану Јуришићу. Гласници прво поново прете, а Јуришић одговара: „Док живим, ја га не предајем!“ Када су му гласници предложили да од Сулејмана откупи град за 2.000 форинти или барем обећа да ће убудуће Кесег плаћати султану данак, капетан овако одговара: „Две хиљде форинти немам и немогу их дати, а Кесег није мој већ краљев и ја не могу у његово име обећати данак султану.“ Увидевши да Јуришић ни под којим условима неће предати град, Ибрахим паша наређује још један јуриш на Кесег 30. августа 1532. године.

У овом јуришу Турци су убили још око 60 бранилаца, а капетана Јуришића су два пута ранили. Тако рањени капетан, са преосталих 150 бранилаца начинио је импровизовани бедем унутар града, на коме је намеравао да прими последњи одлучујући јуриш Османлија. Када су Турци потисли изнемогле браниоце и са тог положаја и поболи 8 својих барјака на зидине града одпочели су да секу и кољу браниоце по улицама Кесега без већег отпора. У том тренутку десиће се нешто што ће променити судбину бранилаца и читавог града. Старци, жене и деца, скривени по кућама, у страху од надолазећих ставичних мука и смрту молили су се Светом Мартину, светитељу који је родом из тог краја Мађарске (из Сомбатхеља, на око 20 км од Кесега). Молили су се у почетку тихо, потом све гласније да би се на крају њихове молитве претвориле у заглушујуће гласно ридање, запомагање, вриску и цику која је сабласно одзвањала улицама Кесега. Турци су изненађени и уплашени од оног што чују за тренутак застали. Сетили су се прича које су слушали за време опсаде, да је у граду сакривено пуно шпанских и немачких најамника. Многи од турских војника још увек су се добро сећали храбрости и непоколебљивости као и суровости Шпанаца и Немаца у време опсаде Беча 1529. године. Турке је наједанпут захватио страх и паника, и почели су да беже из града, а тиме осокољени браниоци почели су и сами да их гоне. Слика је била крајње невероватна: турска војна сила од 200.000 војника бежи гоњена од 150 онемоћалих Јуришићевих ратника. Касније су Турци причали да су побегли јер их је отерао Свети Мартин који се појавио на небу са огњеним мачем у руци, те да је Никола Јуришић склопио савез са шејтаном да заједно бране град, и одбијали су да даље јуришају на Кесег и улазе у њега.

Победа

Пошто није могао да освоји Кесег, а некако је морао да смири султанову срџбу, велики везир Ибрахим паша је брзо тражио неко задовољавајуће и компромисно решење. Позвао је капетана Јуришића у свој чадор на преговоре. Када је рањени капетан стигао у везиров чадор Ибрахим се прво веома похвално изјаснио о храбрости браниоца Кесега и самог Јуришића, али је потом и упозорио капетана и његове људе да се не ослањају превише у помоћ Светог Мартина и не искушавају даље своју ратничку срећу. Ибрахим је предложио Николи Јуришићу извесну превару: да у град пусти једну чету јаничара што би се пред султаном формално приказало као турска победа. Знајући да је та јаничарска чета тренутно јача од његових људи, али и рачунајући да би она могла да дојави Турцима да у граду нема шпанских и немачких најамника, Јуришић није пристао на Ибрахимов план. Правдао се да би сурови Шпанци и Немци који су у граду, а које он не може да контролише, могли да нападну и побију јаничаре, па да би то изазвало даље сукобе и крвопролиће. На Ибрахимов предлог да Јуришић оде до Сулејмановог чадора и целива му руку у знак покорности и добре воље, док он не смисли неко прихватљиво решење, капетан је одговорио да то не може да учини јер је рањен и тешко се креће. Плашио се да је у питању турска замка, али није желео ни да да времена Ибрахим паши. Можда су браниоци били на ивици снаге, али је и велики везир био на ивици живаца.

Србски граничар

Према једној верзији Ибрахим паша и капетан Никола Јуришић су се на крају договорили да се на Кесегу истакне турски барјак, што је велики везир потом показао султану, а овај уверен да је град заузет подигао опсаду. Према другој верзији Јуришић је ипак дозволио да неколико јаничара изађе на тврђаву у узвикује „Алах уекбер!“ („Алах је велики!“), али је предострожности ради он сам изабрао те јаничаре ‐ неколико њих, толико пијаних да ни сами нису знали где се налазе. Истог дана, 30. августа 1532. године капетан Никола Јуришић пише краљу Фердинанду и описује му шта се све догодило: „Већ ми је пушчанога праха сасвим нестало. Од мојих људи мало ко остаде на животу, па и ови преживели већ су били изгубили вољу за даљни бој. Да су Турци још једном навалили не бих се могао бранити више ни једну уру. Мислим да султан неће сада навалити на Беч. Он ће се по свој прилици задовољити тиме што ће похарати Ваше земље тамо доле до Славоније, а поносиће се тиме што се нисте усудили да се са њим огледате на бојном пољу“. I заиста, Фердинанд не само да није послао војску у помоћ своме верном команданту, него није имао храбрости ни да војском гони Турке и тако спречи крвопролиће које је уследило.

Да ли је Сулејман заиста насео на Ибрахимову варку или је и сам био свестан да је са Кесегом изгубио и време и ауторитет, па потом одустао и од Кесега и од Беча, то не можемо са сигурношћу знати. Он је 31. августа, после двадесетшест дана, подигао опсаду Кесега и кренуо према Грацу, да би се потом Турци повлачили полако, више месеци, без страха и журбе, преко Марибора и Вараждина, у две групе Посавином и Подравином. Успут су палили и пљачкали цркве, манастире и насеља. Побили су велики број мушкараца, а жене и децу су одводили у ропство. Хронике бележе да је преко 30.000 заробљеника са овог похода доведено у Стамбол као робље. У Штајерској и Славонији ни пре ни касније није било таквог зулума каквог су Османлије учиниле овог пута, бесни због понижавајућег пораза код Кесега и пропалог плана да освоје Беч.

Барон од Кесега

Никола Јуришић је јунаштвом показаним код Кесега стекао још већу наклоност и поверење краља Фердинанда И. Већ 1333. године добио је титулу Барона од Кесега (нем. Фреихерр вон Гüнс), а 1537. године Фердинанд му је поклонио Кесег у трајни посед. Од те године, па све до смрти, Никола Јуришић је обављао бројне важне дужности за Хабзбуршки двор и носио бројне титуле. Био је земаљски капетан Крањске, врховни капетан Штајерскре, врховни капетан Наследних земаља дома Хабзбурга (Аустрије, Штајерске, Крањске, Корушке и Тирола) и врховни капетан Војне крајине. Фердинанд га је прогласио својим тајним саветником и коморником. Био је посланик у Цариграду, а на саборима у Дубрави и Крижевцима 1537. и 1538. године поново је заступао краља Фердинанда.

Јуришић је између 1535. и 1538. године активно радио на пресељењу Срба ускока на Жумберак, чиме је започело масовније насељавање Срба на територији Војне крајине. Сачувана је Ферединандова повеља о привилегијама досељеним Србима од 5. септембра 1538. године, као и писмо Николе Јуришића Фердинанду тим поводом од 22. октобра исте године. Из тих докумената се јасно види да су Срби у Хрватској у то време називани искључиво Србима (Сирфен, Сервиани) или Рашчанима (Расциани), док је искључиво за влашко становништво коришћен назив Власи или Стари Римљани (Алт Рöмер), те да се пежоративни назив за Србе ‐ Власи, јавио тек касније у хрватској историји. Такође, ова преписка открива да су управо хрватски племићи били ти који су први, у 16. веку, насељавали Србе на територији данашње Хрватске.

Никола Јуришић

Барон Никола Јуришић се оженио извесном мађарском племкињом Потенцијаном Дерсфи и са њом је имао потомство, али сва деца су им умрла још у детињству, те му се директно потомство тако затрло. Потомци његовог брата такође су умрли између 1572. и 1576. године, те се и њихова лоза угасила. Никола је преминуо у педесетпетој години живота, у свом дворцу у Кесегу, где је и сахрањен, 1545. године.

Хрвати данас Николу Јуришића сматрају за једног од својих највећих хероја у историји. Једна од главних улица у Загребу носи његово име. Подигнути су му споменици у родном Сењу, Загребу и његовом Кесегу. Градови Сењ и Кесег сваке године 30. и 31. августа заједно славе Николину победу код Кесега. Међутим у хрватској историографији се стално избегава чињеница да је барон Никола Јуришић био српског порекла. У Бечком државном архиву чува се писмо (аутограф) Николе Јуришића од 21. марта 1528. године, печатирано печатом са његовим грбом и потписано ћирилицом: „Микула Јуришић, моје руке писмо“. Хрватски историчари и данас су склони да овај аутограф тумаче као „Јуришићеву доследност хрватској глагољици“, као што његово православно порекло представљају као „укљученост у протестантска гибања на тлу Хрватске у 16. веку“.

Најстарији Јуришић који се помиње међу Србима јесте Јуришић Јанко, јунак народних песама, по предању командант копљаника Југ Богдана, тј. војводе Вратка, оца кнегиње Милице. Постоји још неколико значајних Срба са тим презименом (игуман Гедеон Јосиф Јуришић, ботаничар Живојин Јуришић, дивизијски ђенерал српске и југословенске војске Пантелија Јуришић и др.). Велики број православних Срба са тим презименом и данас живи на територији Србије, а пореклом су из Босне.

. . .

Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“ http://www.princezaoliverafond.org.rs

Извор: Балкан Башта

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *