МАРКО МИЉАНОВ

 

Двадесет петог априла 2013. навршило се 180 година од доласка на свет Марка Миљанова Поповића. Овај необичан човек, ратни командант и писац рођен је у Кучима – области између Комова и Подгорице. (О пореклу племена Кучи и његовом формирању после пада средњовековног српског Скадра видети код Јована Ердељановића, Кучи, Братоножићи и Пипери, репринт издања Српске краљевске академије из 1907, Слово љубве, Београд 1981). Марко се појавио у најтамнијем периоду историје свога завичаја, обележеном крвном осветом унутар самог племена, сарадњом са скадарским пашом, и позивањем других племена ради обрачуна са властитим братственицима.

Ипак, 1876. све се мења. Харизматични Марко Миљанов преузима вођство у том подручју и заједно са другим племенима Црне Горе и Брда отпочиње рат са Турцима. У том контексту, на Фундини у августу 1876. он бриљантно предводи војску која задаје смртни ударац турским снагама, и постиже најважнију победу у рату за независност Црне Горе.

АНЕГДОТЕ О МАРКУ МИЉАНОВУ1

Тачније, турски губици на Фундини били су већи него на Вучијем долу јула 1876, на Граховцу 1858, или на Мишару 1806. (Видети табеле погинулих код Спиридона Гопчевића, Црногорско-турски рат, Војно дело, Београд 1961, стр. 365–370) У југословенској Војној енциклопедији, писаној 100 година после тог рата, наводи се да је на Фундини припадника турске војске погинуло између 4.000 и 5.000 – што је, рецимо, упоредиво са укупним америчким губицима у агресији на Ирак 2003–2011. (Војна енциклопедија, књига 10, Војно издавачки завод, Београд 1974, стр. 626, и књига 3, стр. 115) Сличну цифру износи и аустријски ратни извештач Спиридон Гопчевић, савременик тих догађаја.

Због пропаганде династије Петровић/Његош, то јест зависти према Марку Миљанову, команданту који је – а не неспособни рођак књаза Николе, Божо Петровић – уистину командовао на Фундини, та битка гурнута је у други план. (Ваља знати и да је турском војском командовао исламизовани Јеврејин, Махмуд Паша, или Фројнд из Лавова у Украјини /Исто, стр. 118/.)

Сличну тврдњу о заслузи Марка Миљанова за победу у рату 1876–1878. износи и слависта и дописник чешких новина за време тог рата, Јозеф Холечек. Он такође сматра да је улога Марка Миљанова намерно умањена. (М. Миљанов, Сабрана дела, књига 5, Графички завод, Титоград 1967, стр. 67–179)

ЈОСИФ ХОЛОЧЕК О МАРКУ МИЉАНОВУУпркос свега тога, међутим, Марка Миљанова су након окончања оружаних сукоба страни извештачи признали за највећег војсковођу Рата за независност. При том, и познати писац Симо Матавуљ сматрао је да су највећу завист према Марку изазвале управо похвале новинара. На пример, Спиридон Гопчевић пише да се Марко „овенчао у овом рату бесмртним ловорикама. У самој Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом“. (С. Гопчевић, н. д, стр. 407–408) Он усто тврди и да је Марко „најпопуларнији човек Црне Горе“, те да га „знају све земље од Охридског језера и од Јадрана до Дунава“. Али, пише даље Гопчевић, „код кнеза није био нарочито омиљен јер му је често без устручавања износио своје мишљење“, а и да је „известан олош (…) завидео његовој слави и популарности“.

У интригама против Марка, главне улоге, нажалост, имали су рођак Књаза, Божо Петровић, и Књажев секретар Сима Поповић.

И немачки научник Бернхард Шварц писао је после рата да је Марко „најчеличнији“ од свих Црногораца. Италијан Франческо Киниго га је величао као новог Гарибалдија. Но, све то било је превише за Маркове противнике. У оквиру тога, Јозеф Холечек пише да су Марку приређена велика понижења одмах после његових блиставих победа и преузимања места градоначелника Подгорице. (М. Миљанов. н. д, стр. 67–179)

Но, Војвода Марко је достојанствено трпео све те увреде и понижења. С друге стране, Књаз и његова камарила нису могли да иду до краја у обрачуну са тако популарним главаром. Нису га могли ухапсити због корупције, нити га протерати као неке друге истакнуте војводе из тог рата. Марко Миљанов Поповић је, наиме, био честит човек огромног угледа, лишен надмености својствене тадашњим првацима, те познат и по томе што је, између осталог, цело своје имање завештао просвети Црне Горе.

МАРКО МИЉАНОВ ДЕЛЕ СЕ СРБИ

Коначно, хапшење Марка Миљанова могло је изазвати оружану побуну његовог племена.

На крају, међутим, Марко није издржао провокацију од самог Књаза. Када је, наиме, Књазу указао на корупцију на аустријско/црногорској граници, и на крађу материјала намењеног српским устаницима у Херцеговини, Никола му је одбрусио да није његово да о томе размишља, те да се врати кући. Марко му је љутито одговорио да није ничији коњ да му се казује како да размишља, и скинуо своје војводске ознаке. Никола му је одмах прихватио оставку, а нешто касније – човеку који му је донео победу у рату, и међународно признату државу, 27. у свету – укинуо чак и пензију.

Марко је потом напустио Подгорицу, и вратио се у Куче. Фактички смењен, понижен и оклеветан, суочио се и са личном трагедијом, губитком малолетног сина.

Срећом, на опште изненађење, срамно смењивање најбољег и најпопуларнијег војводе у Српству донело је и нешто добро. После смењивања, Марко, дотле готово неписмен, се као педесетогодишњак у потпуности описменио и посветио литерарном раду. Та промена је српској књижевности даровала новог Марка Миљанова – још признатијег у народу и племену него дотле. Усамљеник са родног Медуна, централног места Кучке области, после пада у немилост па до своје смрти написао је неколико књига од којих је сигурно најпознатија Примјери чојства и јунаштва. Његова дела су у тадашњој, чак и прозападно оријентисаној интелектуалној јавности, побудила велику пажњу и била високо цењена од највећих интелектуалних ауторитета.

Тако се, на пример, најпознатији српски критичар, академик Јован Скерлић искрено дивио писцу и ратнику Марку Миљанову. Скерлић – француски докторант, нескривено фасциниран Западом – признаје да је Марко један од „најсветлијих појава наше расе“. Високо ценећи Примјере чојства и јунаштва, сматрајући је „ретком књигом“ из које избија племенитост, Скерлић је Марка хвалио и што скромно, и несвакидашње за свој завичај, не пише о себи. Сматрао је његов стил необичним, простим, али племенитим и кристално јасним. Чак је истакао да Марко пише о самосавлађивању гнева попут Сенеке. (Исто, стр. 215–222)

И познати српски писац песник и академик Вељко Петровић писао је за Марка да је прави и једини настављач Његошевог дела, и да се може сврстати у класике српске књижевности. Али, тврдио је и да Марко у појединим деловима превазилази Његоша – а посебно већ афирмисане писце Матавуља и Љубишу – осећањем мере, размере и тона. Дух Примјера чојства и јунаштва јесте модеран, био је изричит Вељко Петровић, Марка упоређујући са Сервантесом. (Исто стр. 223–226)

Деценијама касније и Милован Ђилас, као писац признат на Западу, пише о Миљанову са дивљењем, наводећи да се он није „полакомио ни на какво богатство“, и да је био „мимо других Црногораца поносит, отворен и несебичан“. (М. Ђилас, Бесудна земља, Политика, Београд 2005, стр. 178)

При вредновању Марковог дела и личности ваља уз то нагласити да он, мада изразито национални писац, није био необјективан и острашћен. Код њега нема мегаломаније и некритичког приступа тако својственог нашим тадашњим (и данашњим) патриотским ауторима. Марко је сматрао да и у другим народима има добрих људи – не скривајући, при том, да и међу нама постоје лоши карактери и особе.

С друге стране, Војвода није прибегао ни другој крајности, да презире свој народ као другосрбијанци данас. Није га се ни стидео, нити га се одрицао, нити га мрзео побуђен личним интересима и зарад стицања привилегија, попут модерних конвертита блиских подгоричком режиму. Пре свега – и изнад свега – Марко Миљанов Поповић ценио је истину, саопштавајући је умереним тоном, достојанствено и без повишених емоција. Зато Примјере чојства и јунаштва завршава поруком будућим нараштајима: „Пазите, који будете врли, трудољубиви синови (…) не пропуштите своје дужности; не учините да сте се залуду родили својему народу и својој дужности“. (М. Миљанов, Примјери чојства и јунаштва, Народно дело, Београд, стр. 149–150.)

Ипак, прешавши шездесету Марко је почео да побољева од тешке болести. Незаслужено понижен од Књаза Николе – од кога је био бољи писац, храбрији војсковођа и неупоредиво већи и бољи човек (Црњански сматра Николина дела „гњаваторским“ /Милош Црњански, Изабрана дела, Parnas Book, Ваљево 2007, стр. 1068/, а Ђиласу је Марко „највећи јунак свог времена“ /М. Ђилас, н. д, стр. 178/) – те његових полтрона и рођака, он ипак није хтео да се стави на чело аустријског државног пројекта противу Књаза.

Тачније, одбио је понуду аустријске дипломатије да предводи, као владар признат од Беча, квазидржавну творевину која би се формирала на граници Црне Горе и Албаније, поручивши аустријском изасланику да одбија све почасти и привилегије, јер не жели да служи Бечу који гази права Срба у Босни и Херцеговини. („Ако дође ка и што ће доћ по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(је) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем небом све муке подносит, њему штету чињет и коју рану српску осветит, но уживат у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго“.)

Не треба посебно истицати, таквог става ни у назнакама нема на актуелној, улизичкој политичкој сцени Србије и Црне Горе, мада се ради о много скромнијим понудама Брисела.

Пред саму своју своју смрт, пишући једном кучком командиру, Марко му поручује да га не жали пошто је своју мисију испунио, наредним генерацијама преносећи – својим ауторитетом и књижевним делом – оно што је вредно и заједничко: „Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат, како читају унуци мојијех другова“. Затим истиче: „Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан“.

Марко Миљанов Поповић, из кучког братства Дрекаловића, умро је од рака са 68 година, на Сретење 1901. На тај датум 2013, митрополит Српске православне цркве Амфилохије Радовић одржао му је помен на Медуну.

Сахрањен је без војних почасти, од оних којима је донео највећу победу и државу.

Наравно, у годинама након одласка војводе Марка, Црна Гора је платила високу цену због такве кратковиде политике Књаза. Корупција и непотизам достигли су невиђени ниво и у тадашњој Црној Гори. Неспособне удворице и медиокритети који су отерали Марка Миљанова, својим сплеткама уништили су и војску и државу. Корумпирали су сваки део друштва, своје ситне, личне интересе ставивши изнад општих. Зато, и услед неспособности команде и двора, 1912–1913. црногорска војска на Скадру доживела је незамисливе губитке. Такође, 1916. је на више него чудан начин напуштен Ловћен и потписана срамна капитулација, која се потом као бумеранг вратила онима који су то учинили – и то у најнезгоднијем моменту по њих, приликом уједињења са Србијом 1918.

Сви ти разлози довели су и до нестанка црногорске државе.

С друге стране, Марково име се временом у Српству све више уздизало – не само с његових војних и политичких заслуга, већ и због његовог самосвојног и вредног књижевног дела.

Дејан Мировић
МАРКО МИЉАНОВ

 

 

Дејан Мировић, српски политичар, рођен је у Бару 1972. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије завршио у Београду. Члан Српске радикалне странке и стручног тима за одбрану Војислава Шешеља пред Трибуналом у Хагу. Аутор књига Запад и Русија, Аргументи против Европске уније, и Косово и Метохија – Палестина, систем криза.

 

Текст преузет са Интернет презентације:http://www.nspm.rs 14.05.2017.

Слике преузете са Фејсбук странице: Istorija Srbske Crne Gore 14.05.2017.

 

Марко Миљанов Поповић, Куч

Много је људи писало о Марку Миљанову, Србину из Црне Горе, кога су и Шиптари ожалили пославши одред лелекача који је вичући: “Благош тебе Мар-Миљанин, е ћеш живјети довијека!” ступао испред леса спорим кораком, тресући се у кореографисаној, немој грозници.

О Шиптарима, мада непријатељима, Марко Миљанов писао је најлепше, говорећи: “Нико није више од Арбанаса с малијем добрим задовољан, и малијем злим огорчен!” У смрти, као у животу, Миљанов беше победио аждаје: ковчег с моштима носили су му широм Црне Горе, поред изричите забране Краља Николе И Петровића да му се одаје јавна почаст.

Кажем “ковчег с моштима”, јер је Марко Миљанов Поповић био светац, а црква која то буде прва схватила биће заиста Христова, за разлику од свих дотадањих, које Исуса јесу љубиле, али слабо разумеле. Јер Христос, као Миљанов, беше борац, ратник, мада његов мач беху реч и дело а Марков истински јатаган, с немања божјих моћи. Марко Миљанов, наиме, није био никакав Бог, већ Човек: страстан, кратковек, унапред осуђен Падом у коме није саучествовао. Против Турака, потурица и Арбанаса није се могао борити искључиво собом: повремено, морао је то допуњавати ратним подвигом јер му беше стало да му народ поживи у времену и простору колико и на небу.

МАРКО МИЉАНОВ УВРЕДА

Не да се Миљанов, Христов војник, одрицао ичега из Косовске баштине. Напротив: нико се пре њега па до данашњих дана није више заложио за Крст Часни и Слободу Златну. Но на радост, рецимо, Ребеке Вест, која се згражала над старохришћанском жртвеношћу Косовске одлуке, Миљанов се није либио непријатеље већ на земљи да победи, снагом праведности већом од њихове злоће. У бици на Фундини, на пример, покрећући своје Куче да се у лесама зајурени обрушавају на Турке, чинио је само што и његови преци – те потомци на Скадру, Мојковцу, или Србијанци на Церу, Колубари, или Кајмакчалану, или Босанци на Бихаћу 1994. године.

Но, као што мало ко схвата Марка Миљанова као свеца, још мање се о њему размишља као писцу. Јован Скерлић, на пример, већ је писао о свом савременику из Црне Горе као о архаичном прежитку, налазећи сву своју инспирацију и узоре у Паризу, десет пута просторно и неописиво историјски, културно, и духовно удаљенијем од наших и Маркових балканских, стеновитих Куча. Болест Скерлићева, нажалост, показала се готово неизлечивом: уместо као један од највећих српских писаца, Марко Миљанов је у свести већине Срба остао само још један из дугог низа јунака и ратника, с којима се све мање њих успевало поистоветити. Јер, скерлићевска, западна, просветитељска догма о императиву савремености, израсла из схватања Времена као апсолута и Модернитета као његовог врхунца – другим речима, из одбацивања Бога и као могућности – припустила је Миљанова у наше школске па и универзитетске програме искључиво с Примјерима чојства и јунаштва, а не и његовим целокупним делом.

Јер, то дело – и књижевно, и животно – јесте можда најбољи путоказ куда, камо и како на “овим просторима” и у свим временима. Ако је Књига, наиме, само отисак Стварности – која, опет, и сама јесте отисак Наднаравног, Првотног, и уму недоступног (значи, Бога) – онда је Миљанов писац над писцима. Но, онима који су убеђени да је заправо Свет првотан, а уметност једино што се из те сировости издваја – што више тим боље – Марково дело у најбољем случају остаје грађа неком публицисти, докторанту или постмодернисти. Не схватајући да деривативни књижевници не могу бити истински уметници јер им штиво превазилази искуство, ни наши фарисеји се не разликују од израиљских, једино надменошћу надмашујући своје слепило. Наиме, како их подсетити да Хомер, ни приближно учен као Платон, ипак стоји упамћен као песник над песницима, а Платон само као дидакт?

Стога, да је и наша црква више Христова а мање институција – то јест, да се више усредсређује на суштост човекову а мање на смерност – Марко Миљанов био би исправно виђен као хришћанин већи од многих монаха, аскета, и превасходно верских подвижника. Јер, Миљанов беше прихватио да живи јуначки, не одричући се људског усуда зарад Неба. Награда, њему, лежала је у достизању Исусове људскости, а не Његовог божанства. Миљанов није тежио ни за апсолутним Знањем ни натприродним Просветљењем, нити за превазилажењем плоти, времена, а понајмање места. Све то је као Србин прихватио, понео, и достојно му се одужио: муж супрузи, отац сину и ћерци, свој својти, друг друговима, главар племену, војвода народу, писац и паметар будућим нараштајима, узор људима, чојству је одао пошту примером и речима, достижући величину многим савременим Србима, изгледа, несагледну. Јер, што је битно и живо у Марка Миљанова није историографско, ни етнографско, већ ванвремено: када су Турци ударили санкције Кучима у 18. веку, Кучи су се повукли у себе, и издурали. Када се то поново десило у 19. веку, против душмана су се борили без обзира не жртве. Ниједна жртва, знали су, није узалудна док има соја, сопства, и слободе – макар та слобода била и изгон у Ровца. Као што пољска химна каже: док је нас, биће и Отаџбине.

Но тај завет ова времена као да су заборавила: и опстанак је сведен на преживљавање индивидуе, чак по цену личности. О опстанку рода, соја, или слободе, већ мало ко и размишља. Марко Миљанов Поповић би се томе врло зачудио, али не више од својих сусељана и племеника, такође свесних да се губљењем себе губи и део Бога (или Васионе, по безверницима). Наиме, како нас подсећа и келтска легенда, сваким неделом се убија по делић Света, док смрт појединца није до свачија судбина. Смрт нације, међутим – као и лепоте, истине, или правде – космички је злочин, јер разара оквир смисленог, људског живљења. Философ Марко Миљанов знао је, осмехнут, да је морална наука једина од значаја, а што се других умећа тиче, Кучи су се већ сналазили, правећи барут од сушеног измета слепих мишева, јатагане од прекованих коса, једући у глади што се данас, уз велико истраживање, учи на америчким академијама за преживљавање.

Марко Миљанов Поповић знао је, такође, да нема писмености мимо исповедне, искрене, и исказне. Научивши слова после педесете, ценио их је као средство, не тражећи у њима што не би могао са усана говорника, приповедача, или сведока. Из таквог поимања књижевности израсла је и српска десетерачка епика, уметничка без грча многих извиканих дела савремене скрибоманије. Приповедање уз ватру захтевало је, наиме, развијену реторику: слушаоци су седели будни, увек помало гладни, смртоносно подругљиви, и жељни лепоте и љубави као деца. Ставити истину на хартију одвајкада је стога мучило људе од соја, својом посредношћу вређајући им најтананије пориве. Марко мора да се нацепао скупоценог папира као многи стари борци жељни да нешто пренесу омладини. Јер искреност, говорио је неко, није што и обелоданити све на срцу и уму, већ не изрећи што није. Тога се Војвода Марко држао, казавши да сматра Војводу Миљана Вукова Вешовића бољим човеком од себе. Међу агоналним Црногорцима, и Србима уопште, таква храброст остала је ретка – главосека смо одувек имали и више но довољно, а поштених и скромних кудикамо мање.

МАРКО МИЉАНОВ (2)Онима који историји одричу референтност, посматрајући је као низ упокојених појава, Марков пример није до анегдоталан. По њима, ако су Кучи могли трпети нешто у 18. веку не значи да то можемо и ми, у 21. Но то је памет лажног Прогреса, а њене поклонике ваља питати јесу ли Кучи умирали друкчије од нас, и волели своје породице, пријатеље и својту мање него ми, или ходали на три ноге, за разлику од нас, Модерних? У људи, наиме, није се ништа променило од Гилгамеша, нити се Одисеј носио са било чим што не мучи и нас, данас. Да ли је нуклеарно уништење ишта страшније од помпејског, и по чему је америчка војна техника смртоноснија од аланске оклопне коњице, татарских коњичких стрелаца, јаничара, швајцарских копљаника, или било које премоћне војне силе, икад? Да ли је Марку Миљанову требало мање снаге и храбрости да се не упусти османлијама и њиховим Шиптарима него нама да се носимо са Натоом, и Тачијем? Јесу ли нам очеви били луди супротставивши се хитлеровцима, и јесу ли своје животе ценили мање но ми наше? На таква питања, нажалост, ниједан прогресивиста не може одговорити потврдно, ма колико циничан. Јер, од људи пре нас друкчији смо једино безмерном нашом слуђеношћу, понајвише плодом сулудог схватања да се нешто битно променило у Богу, свету, и нама.

Но смрт је увек стизала иста, била од мача, ножа, копља, распрскавајућег метка, артиљеријске гранате, томахавк ракете, или тактичког нуклеарног оружја – у стању смо да осетимо само онолико бола колико нам живци могу пренети, те се смрт, изгледа, најчешће своди на огромно изненађење што се дешава и нама, бесмртнима, драгоценима, јединима и непоновљивима. Но, и срамота остаје иста: слизати се са Натоом или Бајазитом једнако је; живот, необразложен жртвом, и данас има исту вредност као кад су неки Срби продавали веру за вечеру, остављајући себи и свом потомству вечну самомржњу, из века у век све болеснију. “Шта ти вреди част, када си мртав?” јавно је изјавио, не тако давно, кандидат за председника САНУ. Шта би тек тај злосретник имао да каже о Марку Миљанову, Куч-Илији Туровом, Раку Ђурићу, или безбројним другим Србима забележеним и фотографским апаратима, не само усменим предањем? Куч-Илија и Рако Ђурић, на пример, четовали су на шиптарском и османском Косову и Метохији пре једва више од сто година: Куч-Илији излазило је пиће на ране од ножа, метка, или јатагана, а обојица беху једини наоружани и побуњени Срби између бар колико их и данас има на окупираном Космету.

Зар су Браниоци моста из Косовске Митровице мањи јунаци од њих, и зар њих вреба друкчија, страшнија смрт од оне коју Турци беху наменили Куч-Илији, када су га шест дана јавно мучили на тргу у Призрену?

Дело, и пример, Марка Миљанова, Поповића и Дрекаловића, бесмртни су. Они су заправо једино мерило ваљамо ли ми данас. Немојмо се заваравати да су наши преци, у свом сиромаштву, имали мање да изгубе од нас, уљуљканих у лагоди и берићету. Истина је да нико свој иметак са овог света није понео, али су они могли изгубити и што су им многи потомци заборавили да постоји – свој углед.

Част и име се наиме могу понети на онај свет; живот, оџивљен људски, једино је што носимо са собом, што јесмо – и у тој безмерној, несагледној Вечности где ни време није до простор, као што је и време атомских честица код нас, на овоме шару. Бог грли јунаке, а Његов Противник све који угађају својој и туђој беди и слабостима. Марко Миљанов нас зато стално подсећа и шта је култура и шта човек, и нема тог софизма, тих интелектуалних, правних, или политичких марифетлука одрживих наспрам њега – скромног, ведрог, истинољубивог, правичног, и мушки лепог.

Момчило Селић

Преузето са Интернет презентације: http://www.novinar.de 14.05.2017.

МАРКО МИЉАНОВ
НЕШТО О БРАТОНОЖИЋИМА

Раније сам, по народније’ доказа о Кучима и о другијема забјележио по нешто, а о Братоножићима сад је на ред да што поменем што се у народ о њима чује и говори, а то је да су од Гргура, сина Ђурђа Деспотовића, којега је цар турски ослијепио. Али јаснога доказа нема, до само народна прича говори да је Брато од Гргура, више се не зна; тек се зна да су Братоножићи од Брата, који је има сина Ника, а Нико је има сина Лаза, а Лазо Вучету, а Вучете Бала, а Бале Радољу, а Радоња Станоја, а Станоје Пеја, а Пејо Оташа, а Оташ Према, а Премо Ђеку, а Ђека Дмитра, а Дмитар Сура, а Суро Милету, а Милета Пауиа, којега сад ево жива код мене.

Али ја, пошто се не могу упуштат’ у општирно опишивање Братоножића, но само да им поменем штогођ догађаја који су се међу њима догађали. И то ћу почет’ од Станоја Радоњина и Пеја Станојева, у њино вријеме што су Турци чиљели. То је познато и да не говорим о њему, само да кажем случајно пријатељство Братоножића с царем турскијем. Ево како је било.

Једни Турци, који су царскијем послом одили по царевини, дошли су од Колашина преко Лијеве Ријеке и Брскута; на воду су нашли кћер Станоја Радоњина, ђе поји своје овце. Турци се загледају у ђевојку да би ваљала за цара, уфатеју и поведу цару у Стамбол, и казаше му ђевојку, да им се допала за њега. Изведоше ју пред цара, а он ју пита: ко је и оклен је? Она се уврже да је нијема и да не умије (зборит), и не мога ју цар, ни они који су је довели, нагнат’ да проговори. Надала се да те ју врнуг кад виде да не умије проговорит. Цар
нареди те ју затворише саму у камару, а постави стражу тајно да слуша хоће ли проговорит’ штогођ. Ту су јој јело доносили; други ју није ко гледа. Послије неколико дана, она је почела тужет’ овако:

„Жељо моја. оче Станоје!
Жељо брате Пејо!
Жељо стрико Вујо!“

Па настави:

„О Брскуту. мој свилени скуту!
Вјетарниче, моје живовање!
О Верушо, губикозја душо!“ итд.

Слушачи цареви запишу њене ријечи, те јавише како проговори лијепа кадуна. Цар изведе ђевојку. Пита ју – она нијема ка пријед, доклен јој прочиташе ријечи које је говорила. Опа проплаче и протовори: каза оклен је и кога има.

Цар пошаље у Братоножиће Станоју, Пеју и Вују, да дођу и доведу тридесет Братоножића код цара, ђе ће и своју ђевојку наћ’.

И тако Станоје с реченијема дође код цара. Остала је прича да је пита цар ђевојку: какви су њен брат и родитељ, а она је рекла: „Кад их видиш, из свога ћеш се стола подић“‘. Цар јој се поруга и она се зацрвени од царева подсмијеха. Братоножићи, кад су дошли у Стамбол, улазећи на врата од града, Пејо Станојев, јашући на коња, опре се у у бакрачлије, па будући висока раста. пружи руку с коња, удари руком више врата. Цару казаше. Он се диже на поге да их види. Братоношкој одиви-царици ово даде прилику да се освети и рече:

– Казала сам ти, господару, да ћеш се са пријестола дић’ да видиш мога оца, стрица и мога брата. кад те доћ’.

И та је прича у народ остала: како је цар наредио те се у ками више врата изрезала рука Пеја Станојева, онамо ђе је руком с коња дофатио, ђе се и сад тај потпис руке Пејове находи. Али, за друго се боље зна: да је Пеја цар метнуо за војводу, те је судио и харач купио од Скадарскога блата до Лешнице преко Кома, и да им је цар два писма, једно Пеју, а једно Вују, да не дају цару харач: а вратили су се Братоножићи с великијем даровима и царском власти. Пејово писмо од цара изгорело је у Пејову кућу, која му се не ктећи заждила. А писмо друго, што га је цар Вују да, ево га и сад у село Кисјелицу, ђе се презивају Вујовијем именом – Вујовићи. Било  је писмо у кућу Милована Радојева, ама чујем да им га скоро узима Никола Ђоков, официр редовне војске на Цетиње. Не знам је ли му га врнуо, али је и сад код њега, тек причају да га не умију прочитат’ да знају што у њега пише.

Али, како му драго, но војвода Пејо Станојев, пошто је искрај цара доша, судио је ка господар од земље коју му је цар да, ка што је пријед речено. Купио је харач од Скадарског блата до Лешнице. Говори се да је тај харач за себе узима, а не да је он њега цару дава. Он је заповиједа Зетом и Брдима и једнијем дијелом Арбаније. На војску их је крета ђе му је потреба била. Једном је Васојевиће – Љеворечане похара за освету свога стрица Вуја, којега му уби Васојевић, исти зет Вујов. Ево како је то било.

Вујо је отиша у своје кћере и зета, у Лијеву Ријеку, на њино крсно име св. Александра, ђе је дошло још гости у Вујова зета и кћере. Вујов зет служио је гостима ракију. По обичају, за мезу с ракијом биле су разрезане јабуке, које је Брајотић, зет Вујов, ножем убада и гостима с вра ножа коматиће јабуке редом дава. Вујо прекори свога зета, говорећи му да није поштено ни побожно на крсно име дават љуђима јело с врх ножа! Вујов зет за ту ријеч истијем ножем убоде га у уста, док му за врат пробије, те пане мртав. Зато је Пејо Станојев скупио војску од Зете, Брда, неколико Црне Горе и Арбаније. Удари на Васојевиће, похара и опали сву Лијеву Ријеку, рашћера народ. Што не побише, то утече до Пећи и Шумадије; послије се неки врнуше. Тако је Вујо погинуо и
Васојевићи га платили.

Пејо је има четири сина: Оташа, Тошка, Матијаша и Станишу, од којије’ се прозивају брацва. Тошковићи се зову по Тошку; Оташевићи по његовом сину Прему – Премићи; од Станише – Станишићи, а од Матијаша прозивају се, по његовом сину Павићу – Павићевићи.

Сад ево да кажем случај који се догодио с Матијашем Пејовијем. Он је скупио шездесет Братоножића и отиша у чету, ка што су обично ‘одили они и други. О њима је прича у народ – о њиној погибији – оваква:

Жмиро Сеоштичанин стајао је у малоречке стијене код својијех двадесет брава. Но једну ноћ чује грају у високе стијене и лелек с кукањем за Матијашем и свијема по имену који су отишли: на ред их изброје у кукање.

Жмирова жена ујутро донесе брашњеник у пећину, ђе нађе браве, а њега нема. Она га зовне и он се одазове из дубине пећине. Пита га: „А што си се скрио тамо?“ Он дође и каза јој како су кукали ђаволи у Малу Ријеку, но је ли Матијаш дома? Она му каза да је пријед неколико отиша с неколико дружине и свак се чуди што их нема, и каза му дружину који су шњим. Он јој рече: „Бога ми је свакојега ноћас поменуо, по имену их кука и мислим да су сви погинули“.

Тако је било. Матијашу с дружином не знаде се смртi ни живота, колико да падоше у јаму. Не прича се на ове
стране да се је тако ђе друго догодило, да се изгуби шездесет љуђи, да им се гроб не зна. У Матијаша је остала жена која је шњим била по године и удала се на село Безјово тек је Матијаш неста и родила је дијете мало пријед, како се могло сумјат да је Матијашево. Премо Оташев, Матијашев братанић, затражи дијете као Матијашево. Безјовци га не дадоше, а Братоножићи га не оставише. И тако се погнаше судећи за три године, доклен дође да се гвожђем и оружем пресуде. Но Премо Оташев рече Кучима и Братоножићима: да се не
кољу, но да послушају један начин његове пресуде. Они присташе да га слушају и он нареди пресуду овакву: Метну љуђе у ред, једнога до другога у коло, ка у гувно, а на сред простора, који је коло међу љуђима, метну мало дијете; па скиде капу и помоли се Богу говорећи: „Дијете, чије си нека те свемогући Бог њему упути, и коме дођеш нека његово биднеш!“ Војска је викала: „Амин!“

Премо сједе ка остали. Дијете баврљало између љуђи и онолике вике, па одједном управи, те Прему на кољену, обиште ручицама за њега. Онда га сви Прему честиташе, и Братоножићи дијете понесоше без бољоглаве, које је послије било оглашени јунак Павић Матијашев, од којега се сад назива брацво Павићевићи, на Пелев Бријег, село у Братоножиће.

Виђели смо како је Пеју Станојеву турски цар дао власт, те је судио реченом земљом, нешто с више власти но војвода али који паша, но ка неки мали владалац; с тога је мога у поменути народ не само харач узимат но их и на војску дизат’ по својој вољи, ка што смо пријед виђели на Васојевиће, те се је народ васојевићки послије седам година дома почео враћат’. По томе се и види Пејова владалачка величина, јер друга племена: брцка, црногорска и арбанашка, која су се клала међу собом, нијесу једно друго могла изагнат’ из свога мјеста, ка што је Пејо Васојевиће који су млого виши број од Братоножића. А и лично се је на Пеја могло познат’, при свему што је био добар и паметан чојек, да је себе нешто високе и себичне владалачке висине дебеле држа и неумољив бива.

Ево још један случај о погибији његова оца; да кажем, како је случајно погинуо и Пејо се за њега мирио.

Пејо, кад је био вакат, да се годишњи харач купи по народу. ‘одио је на даљна мјеста, сам са својим љуђима, и харач узима; а старе љуђе. који не могу на далеко ‘одит’, сла је на ближња мјеста са својим оцем Станојем, те су харач купили.

Тако, једне године, Станоје с дружином купио је по Братоножићима. Шњим је био и његов брат од стрица. Јанко Јованов. Кад су дошли у село Клопот, код једне старе бабе, која је рекла; да им нема што за харач дат’, они су смијући се, тражили проз празну кућу и за гредом, под таван од куће, нађу један комадић зачађане и зарђане мале пушке, којом су, ругајући се, омицали да пукне, најприје у земљу, а послије један другоме у чело, да провају који ће одржат’ да не трепне оком, кад пушка у чело вршти. И пошто се тако на промјену обидоше. рачунајући ко је мање али више трепнуо, узе проват’ Јанко Станоју, своме брату од стрица, ‘оће ли трепнут’ кад му у чело омакне. Но пушка загрми ка том и уби Станоја посред чела. Јанко је знава да код Пеја молба не
помага, но се мора гинут. Остави кућу и фамилију. па утече. Крио се кроз турску земљу за седам година бојећи се да га Пејо и тамо не нађе.

Такве су догађаје љуђи своји ‘одили и мирили. Али Пеју ко да смије о томе поменут’? Но, кад се напуни седам година, Јанку се учини да је боље једном погинут’, но се овако крит’ и скитат, те, у очи св. Николе, дође по ноћи у Братоножиће и примаче се кући Пејовој, која је била пуна гости, у Пеја на крсно име, Јанко иза куће бачи камен на кућу и учиње знак да јест нетко. Пејо чује и рече жени својој:

„Изљежи, ето нетко, па га је стра’ или срам, но га доведи у кућу, ко је да је“.

Жена изљеже, нађе Јанка, који јој рече:

– „Иди у кућу и не кажи да си кога виђела“.

Жена се врну и рече да нема никога. Јанко опет бачи камен на кућу, ка пријед. Пејо опет жени ка пријед:

– „Доведи непознатога у кућу!“

Жена изљеже, а Јанко јој рече:

– „Иди у кућу још једном. па трећом дођи“.

Жена уљеже у кућу и рече: „Нема никога“.

Јанко бачи и трећи камен. Пејо ијетко иа жену:

– „Излази! Ево нетко!“

Жена рече: – „Ја га не на’одим!“

Пејо придаде ријеч и рече:

– „Који си то што зовеш каменом на кућу? Улази, не бој се. да ти је Божја вјера, ако си и Јанко Јованов који
ми је оца убио!“

Онадар Пејова жена искочи из куће код Јанка, те му свеза руке за плећа, а нож за врат, по тадашњем обичају, с
тијем више да би Пејову јарост умекшала, па уљеже жена, а Јанко за њом међу госте. Свак се изненади, а Пејо ка помамљен од чуда, гледајући пред собом Јанка ђе је челом на земљу пануо пред Пејове ноге, а по другој гледа на своју сабљу која му је на диреку објешена стајала. Све у кућу онијемило. Не смије се самовољноме Пеју ријеч проговорит’ што се би другоме проговарала. Но Пејова жена рече:

– „А што размишљат и на сабљу гледаш? Зар си прега да с крвљу хришћанском крсно име прославиш?!“ И још му је говорила ријечи које су Пеја ка гром пробијале.

И како би да би… Пејо Јанка не посјече, тек му нареди да скупи деведесет кметова који ће судит да му оца парама мири: колико ти кметови осуде да Јанко да, а Пејо да узме, Јанко је мора довест’ деведесет кметова од Брда и Црне Горе и Арбаније. по тадашљем обичају, и ако нијесу толики број кметова други купили, но дванаест, али двадесет и четири, Но сви ови кметови пе смију изрећ’ пресуду, бојећи се да им неће Пејо пристат. Пејо им је говорио чешће што трају толико дана? А ови му одговорили: „Сад ћемо, сад ћемо“.
Пеју се већ досади и рече им остро да је то ласно пресудит’: „Који кмет не ваља хиљаду, тај боље да није жив!“, па ојде искрај кметова, који рекоше: „Он сам пресуди“‘

Тако потврдише да Јанко да, а Пејо да прими деведесет хиљада. И Јанко даде све своје што је има у шездесет хиљада, а тридесет хиљада остаде дужан, јер немаше већ ништа, до још једну кљусу у коју се дивине фатају. Њу му не узе Пејо ни кметови, но ју најпрву ноћ Јанко мора запет, дако му се уфати зец али друго, што би мога фамилији за ручак донијет’, јер се на друго није мога надат’. Но Јанко ујутру не нађе у кљусу уфаћена зеца, но куницу, којој су Турци у то вријеме скупо кожу плаћали, те је Јанко за те новце мога фамилији купит’ више ручака и вечера.

И тако Јанкова кљуса свако јутро освиташе пуна лова, које ја нећу овђе бјележит, како то народ набраја да је Јанку окренула срећа, те се обогатио најприје ловом у кљусу, а послије да је и паре наша при путу закопане код Бушат убла, кудијен се и сад иде низ Братоножиће.

Али, за то нека он зна. А за ово друго сви знамо: да су Клопоћани, његови потомци, иматњи боље но Пејови потомци. Зато се и пази у народ, те се говори да га не може дат ни узет’ нико без Бога „ка што га ни Пејо Јанку не узе“, но се Јанко обогати заиста ка (ико) у ове горе. Само је мало чудновато, пошто се Јанко обогатио, што му није узео оне тридесет хиљада. које смо прије виђели да му је дужан за оца оста: а и то се зна: да му није дава, но има и сад старије’ Пејонића који веле: „Остаће ни у Клопоћана ненаплаћене тридесет хиљада за Станоја Радоњина“.

Једну ријеч калуђера Илије о Братоножићима, коју нијесам пријед поменуо, ево сад да ју поменем и речем. Калуђер Илија био је с Медуна, Поповић. У његово вријеме мало је било свештеника у наше крајеве. који су народ исповјеђивали и причешћивали, но су Кучи, Пипери и Братоножићи – сва три племена – ‘одили на Дугу, у манастир, калуђеру Илији на причешће. И тако, на један вељи четвртак, започну говор по своме обичају, да пофале и уздижу сваки своје старе: чи’ су били бољи и ко је од бољега соја. Не могући се погодит, оставе да ријеши калуђер Илија, који је велико поштовање у народ има и сваки га је вјерова. Он је овако каза Дрекаловићима: да су од бољега соја Братоножићи но Дрекаловићи, који су од Ђура Деспотовића, који је од бољега соја од Кастриота. И река је да има историја за Куче и Братоножиће која кажује да су једни од Кастриота, а једни од Деспота; али се та историја изгубила.

Ова ријеч калуђера Илије више даје мислити да има нешто од онога за Братоножиће, да су од Деспота, но од свега другога што се о томе чује и истини приближује. Засад се више не зна. Ако се историја та, али каква, не нађе – неће се ни знат’ по овоме што се досад за то знало.

МАРКО МИЉАНОВ
ПИСМА
Тому Оровцу
Нову Спасојеву, командиру кучком
Стојану Поповићу, командиру кучком
Драги Томо,

Кас смири уста Таир оне двије камаре, послаћу теби и Стефи да дођете овамо, ако ја пријед не дођем тамо.

Томо, ако дође они посланик из Беча пријед но ја дођем и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића и још кога ‘оћеш, па га добро дочека’те ка и царскога посланика и српскога душманина; ударите му стотину тојага или ако ‘оћете ка великоме, сто и једну.

Ако бидне писма од арбанашкога народа, одговорите и’ љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па још који страда ка свуђ српски народ. Ново познаје арбанашки народ, умјеће му одговорит а посланику аустринскоме најбоље ово што реко’. Истина, жа ми га ка човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустринскоме да и ми желимо добро нашој отаџбини и нашему господару. Ја знам да с овијем нећемо учињет’ услуге отаџбини, али ми је мило показат’ бар толико бечкоме цару да му не желим мање зла, но он Српству што га жели. Ова његова за Српство жеља отрована, на свако се мјесто Србину једнако показала. Он мисли да нијесу зла аустринска записана у срце српско; да ништа није учињела (Аустрија) до Босну и ‘Ерцеговину (што је узела), ко има срца свако јој је крвник. Они ће се ругат нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо, али ћемо се и ми њима ругат’, зашто немају блага ни силе за које ће не купит’. Истина, они би рекли да нема ту штете Србину, но само што ми не видимо себе срећу и корист, а то и манити зна: Аустрија мене с тијем моли, дако бидне штета Црној Гори, од које ју ије змија, а бојим се да ју неће изјест. Сад виђите може ли се са српскијем крвником без најгоре што се може.

Ја ви ово пишем као да имам неку снагу и да пријетим Аустрији, али ово неће на јабану. Може бит’ да се и тебе с дружином учини много, али како гођ ко ‘оће, ја како мислим тако пишем. па не мислим (не марим) и да ми се ко руга. Мрзим бечкога цара, свак ми може вјероват’ да имам зашто: нитко ми се зато ругат’ не може, нако што сам малин, те му не могу ништа, виђу да га не могу смест’ у његову силу, па ни он мене у моје мисли, но ћу добро жељет’ а њега мрзет’, па што ми да Бог.

Томо, ако га избијете, ка’ што реко, немо’ те каживат’ за чем сте га били, нако Бећир-бегу и Машу Аметову, а ви који ћете бит’ у здоговор. А можете и иослат’ чојека к мене кад ви би преша била.

Засад ви је доста, но примите поздрав. На ред не знам који је теке на (Медуну) године осамдесет треће – то за датум.

Војвода Марко


Ново,

Видио си у прво писмо које сам писа Тому с дружином за онога аустринскога посланика; но будући је Томо позват на Цетиње, ти се споразуми с реченом дружином. Може бит’ вама се учињело прећерано да га бијете, како сам ви пријед писа. Ја и сам видим да је прећерано, кад би се гледало с гледишта човјечанскога, али несита сила чојства не заслужује.

Ту смо заслугу познали од Косова досад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жaле нас од турскога тирјанства да не под своје метну. Што ћу говорит’ за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да чојек заборави на себе. Ја не би’ тога Аустријанца био ни поганио ка слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘оће тако и ми бисмо друкчије. Но се добро размислите за ово моје тирјанско с њим поступање. Ми можемо нашу личну увреду праштат и заборављат’, али увреду српскога народа нећу заборављат нити ју и за чам замјењиват’ са задовољством својијем ни другијем. Себе ћу сваку штету чињет колико биднем могућ’, теке српски душман да од мене нема користи.

Моје брбљање, које ми на срце и језик стоји, да прекинем сад. Но, пошто ви се допада да би љепше било друкчије, а ви ајде провате и ово: ако дође ка и што ће доћ’ по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват’. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат’ да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(ји) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем иебом све муке подносит’ њему шгету чињет’ и коју рану српску осветит’, но уживат’ у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго.

Ја би за арбанашки народ свако добро желио и чинио, кад би мога, нека ми Бог зна, но се не може вјероват’ великијема да ће добро учињет’ народу, а то се види на српски народ којега су избавили од Турака у Босну и ‘Ерцеговину. Реците аустринскоме посланику, да каже његовом цару, кад би га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и ‘Ерцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то српска краљевина, а Срби ће знат’ како ће бит’ благородни својему избавитељу – бисмо му свакојако добро жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ја, Божа ти вјера, ради(ји) би’ му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз или што више; с једном ријечи: ако ви обећа и поштену ријеч да: да ће цару његову као српскога народа пријатељ говорит, сретите га лијепо, а ако не кћене ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тојаге. Цару и посланику то нека је одговор.

Ако бидне писма од арбанашкога народа, њима ваља одговорит’ ка што сам ви пријед писа, па ако би ви преша за чам још била може те ми писат’.

Војвода Марко


Драги куме Стојане!

Ево ‘оћу сада мало опширно да пишем, и повише тебе, твојој и мојој браћи, да знате све што се збивало са мном овога пута, па иако сам ви писа нека пута о томе: сад ‘оћу ви издаље опет да почнем.

Ја кад сам доша у Беч, доктори су ми казали да сам Се опознио за бање ове године, но ми наредише да идем на чисти зрак до зиме, а зиму да проведем у топло приморје, тј. у Абацију, Дубровник, или ‘Ерцег-Нови, па на прољеће да идем на бању. Ја иако ми се далеко вријеме чиљело да идем у Биоград, да уредим моје књиге и штампи предам, па иако нијесу моје књиге биле што више да обогате српску књижевност, мене су на велику бригу биле, бојећи се да ми не остану у заборав, јер Љубо Ковачевић није мога сам, зато што је био један дио писама код њега, а један код мене. Али опет се ријеших да слушам докторе, надајући да поправим своје здравље, па ћу послије књиге. Но моја болест то не до пушти, но ми се поврну још у Фрушку гору, ка што сам ви прије писа! Мене ови страх од смрти потресе и учиње да заборавим на моју смрт и на савјете докторске, па похитах у Биоград дако штогођ од мојијех сиромашкијех писама избавим од заборава: јер ми је требало пазити најприје оно што не може умријети, а не оно што мора умријети и што никога разминуло није. Те тако чим сам дошао у Биоград, одмах сам се заузео с Љубом Ковачевићем о чем’ реко’, али болест јс напредовала. Доктор Симоновић и дањом и ноћу био је код моје постеље, али ка што реко’ болест је напредовала. Но, браћа и пријатељи, мислећи да мене моје књиге о којима брижим умножавају болест. па прискочише упомоћ на књиге, на које и Арсо Пајевић дотрча из Новога Сада да помогне браћи Биограђаиима у радњу и штампању мојије: књига. Арсо ме није оставио ни у путу, но је одио са мном до Пеште, доклен се и он разболио, а бон је и прије био. Тако су ме и на друге станице сријетали и пратили, као чика Стево Поповић и Стево Јовановић који су ме пратили из Пеште до близу Загреба; а у Загребу дочекао ме доктор Пачу; а тако свуд по станица ово сријетање и праћење доста ми је слабоме животу помогло, доклен смо дошли у Дубровник, ђе не је срио доктор Мишетић у Гружу; примио не је из вапора довео у шпедал код себе. Но као што прије рекох, кад сви пријатељи прегледаше и уредише моје књиге, одмах штампи предаше и одредише да се плати штампа за исте књиге од два фонда. тј. Коларчеве и Чупићеве задужбине.

Што да ви причам сад за моје весеље кад ми почеше браћа Срби доносити табаке штампаних књига да читам у постељу. Али опет све весеље болести се не мога спријечит него је све виша била. Но у исто вријеме браћа Биограђани кад виђеше да болест све више јача принаглише да идем у приморје, а књиге да оставим да доврше они, и да те они помагат’ Љубу Ковачевићу у то који што бидне треба’. Али опет речени нијесу ме смјели дић’ из постеље докле гођ не скупише докторе да виде имам ли живота да издржим путовање сухијем и морем. И тако су довели четири доктора – Симоновића, Суботовића, Анастасијевића и Брила, који су ме прегледали и одмах наредили да крећем на пут. И тако сам доша у Дубровник. ево ме у шпедал код доктора Мишетића.

Но сад да се поврнем опет да ви кажујем оно што ви нијесам каза, а треба да ви кажем, У највишу болест што ви казах у Биоград, Стефа је била дошла на танко, да се могло мислит да би и она могла брзо свршит’, па ми рече један дан: „А што ми ти, Марко, што не наредиш, а видиш ли е мреш?“ Ја јој рекох: „Не имам ти што наређиват’ но ево видиш књиге које су мене и тебе на бригу биле уредише се, а друго што сам имао покретно и непокретно имање, све је твоје и све ти је у тестаменат потписано, па чини ш њиме што ‘оћеш. Она ми рече: „Истином ти си га мене да, но ја бих жељела да знам коме ћу га ја дат’ кад умрем, а то видиш да се може брзо догодит’; но ја бих жељела да га дам док си ти жив с твојијем одобрењем, јер се бојим да се не побркам. Но би ли како било да га дам општини доњомедунској, горњомедунској и фундинској? Ове се све три општине жале е немају школе, па би могла за то наша кућа послужит’, јер ту нема чесовијех добара да се може ко помоћ’, но само за школу би могло послужит’ и оно мало винограда и горе што је у стране доњомедунске, и то нека припада општинама горе реченим и школи“.

Мене се ови предлог Стефин допаде, и учињесмо тестаменат у суд биоградски, све као што је горе речено и један ево код нас, а један је оста у суд биоградски: да Стефа може уживат док је жива на своје имање које има на Медун, тј. кућу, гору и виноград, а послије њене смрти да остаје за три речене општине, тј. фундинску и двије медунске.

Сад, куме Стојане, ти с капетаном Илијом скупите општине, свештенике и други народ, а ти ћеш им ово прочитат’ па ако те ово општине примит као што је Стефа дала, нека одговоре Стефи да примају, а ако случајно одговоре да не примају, нека одговоре Стефи да не примају, јер ће Стефа други начин тражит’. И ово се здоговорите с капетаном, са свештеницима и с народом: да бисте ви нашли, а милије ви би било и да је боље, да га је Стефа дала за цркву или што друго но за школу, а ви ми јавите вашу миса, па ако нађемо за боље да ви одобримо.

Куме Стојане, ево да ти кажем најсретнију ријеч мога живота, коју сам тебе река на Почивало у ону болест за носила и војнике да ме носиш у Подгорицу; а ти сјутрадан освану с војницима и с носилима у моју авлију, и понијесте ме у Подгорицу код доктора Огњеновића. Ови сретњи почетак за мене и моје прошле проузрочи вас мој рад којега сам ви каза.

Доктор Огњеновић (ми је) помога’ и показа’ с његовијем радом, да сам још који дан на Медун сједио, да не би’ никако жив оста; за то сам се увјерио. Ови пут учиње те ја моје књиге избавих од смрти, као што сам ви каза.

Куме Стојане! Ако овога пута умрем немој ме плакат, ни плачом ме пратит’ с овога свијета на они, као што си ме оно пратио с Медуна у Подгорицу. Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат’, како читају унуци мојијех другова, дјела јуначка својијех старих од стотина година.

Опет ти кажем не плачите ме, ти, ни друга браћа, јер ви кажем да сад као сретан мрем и живим. Ово рекох да сретно мрем за мој рад ситни, а за велику рану, којаје беспребола, овђе о њој и не говорим. Само да ви још једну ријеч право речем, и кажем једну рану коју понесох у срце у душу с овога свијета на они, а то је – што Кучи и Братоножићи немаше дијела од добити, коју Срби Турцима добише, до само што прави дио од јуначкога поштења на Турке добише, а друго ништа. Сад ако не умрем с Богом те до виђења и чујања, а ако ли умрем з Богом те за навијек. Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан.

Јесам и бићу ваш Марко  и жив и мртав

Презето са Интернет презентације: http://www.njegos.org 14.05.2017.

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *