ПРИЧА О ХЕРОЈСТВУ НЕУСТРАШИВЕ СРБКИЊЕ – РАДМИЛЕ ПЕТРУШИЋ

Радмила Петрушић, рођена 16. децембра 1948 у Пећи. Била је наставник Српског језика и живела је у Пећкој Бањи до 1999 год. заједно са супругом Михаилом, синовима Данилом и Гораном.

Радмила је свој радни век почела далеке 1968 године у вароши Врела ( етнички албанско место) у коме је предавала Српски језик Албанцима 31 годину, уједно она је била у већини година једина православна особа која је тамо радила, и нон стоп водећи вербалне “ ратове“ са албанским крвницима и сецесионистима. Рада је била прави пример храбре и сигурне у себе жене, уједно надасве поносне Српкиње, која се увек водила крилатицом “ Све за Србију, Србију низашта“! Иначе, њен род Маровићи доселили су се у Метохију у давна времена из Брскута (Kучи) Црна Гора.

Иако је цели радни век провела радећи са Албанцима, они никад на њу нису гледали благонаклоно и пријатељски, већ супоротно од тога гледајући је увек “ испод ока“…

Када је НАТО напао Југославију, супруг Михаило (рез.официр), синови Данило и Горан добијају позиве да ратују за домовину и бивају распоређени у своје ратне јединице.Како се радило о доказаним српским родољубима, они изазов прихватају са задовољством.

Јуна месеца, после потписивања Кумановског споразума, албански терористи и фашисти „ОВК“ својеврсним сплетом околности заробљавају је у својој кући, заједно са девером Луком Петрушић ( из Титограда) , и мужем од своје заове Мишом Вујачић, око 21 сат навече 1999.год. одводе их у Врела где је Радмила радила, и ту сви троје завршавају животе на суров начин.

Када су терористи упали у Радмилину кућу у Пећкој Бањи (група између 5 или 6 војника на челу са командантом Ељезијем који је дошао из Новог Села близу Пећи, врло вероватно из исте породице Ељезај Авнија), или пак можда и лично он који је убио Видомира Шалипура- Муњу, што је врло занимљиво… Радмила је одлично говорила албански језик, покушавала је да им објасни да ником ништа није скривила, међутим то је било узалуд, командант Ељези је хвата за косу и на силу је угурава у ауто њеног девера Луке, затим и самог Луку и Миша.

Занимљивост и спецификум приче добија на значају још више у следећем случају, Радмила је са собом када је ухапшена узела са собом своју женску ташну, за коју су терористи знали, и нису је претресли… У њој се управо налазио њен лични пиштољ 7,65 мм “ Црвена застава“ популарна “ седмица“ , као и једна бомба М 75. да јој се нађе ако затреба, а ова идеја је била лично њеног сина Данила, који јој је рекао : “ Мајко,од хлеба се одвајај али од овога никако“… Та мудрост њеног сина ће доћу на наплату само пар дана од њиховог растанка, када ће Радмила убити из пиштоља двојицу терориста, међу њима и команданта Ељезија.

Приликом уласка у ауто Ељезај је сео да вози Лукину „Ладу“, Радмила је седела иза њега на задњем седишту, а поред ње још један терориста, остали су ушли у Мишов „Опел“, а један је узео да вози трактор. Када су стигли на руб вароши Врела, наилазе на пункт других терориста “ Овк“, то је било око 21,30 навече, из кола у којима је Рада била излази само терориста који је седео до Раде, а командант Ељезај остаје на место возача, Рада такође остаје у колима, из других кола терористи извукују Луку и Миша, почињу да их бесомучно туку, то је сад већ била група од око десетак терориста… Гледајући Рада шта њима раде, и мислећи тек каква смрт њу чека, вади полако из ташне пиштољ (био је увелико спреман и репертиран са пуним шаржером и метком у цев) и са једним метком у потиљак убија команданта Ељезаја, затим отвара врата и ка групи терориста који су били увелико „запослени“, испаљује остатак из шаржера и са три метка у уста убија још једног терористу (непознато име).

Терористи су одговорили рафалом из аутомата, и тешко је рањавају, прилазе јој, везују је за врат рањену, конопом па затим за аутомобил, и тако је вуку асфалтом да би јој испала душа на најстрашније муке… Рада не хајућу за свој живот, онако измучена и рањена псује албанску мајку терористима непрестано, они је у завршном чину њеног живота везују онда и за ноге, па потом за други аутомобил и идући тако полако аутима у супротним смеровима један од другог полако је растржу док се није глава од тела одвојила… бацају је у јарак поред пута. Луку и Миша су одмах искасапили и раскомадана тела разбацали у више различитих праваца да би скрили на тај начин трагове злочина! Убијени терористи од Радине руке, имали су грандиозну сахрану, уз огроман број људи и владало је велико огорчење код свих, како то да их једна жена поубија…

Радмилино тело никада није пронађено, јер гробови хероја не постоје! Овим херојским подвигом, мученичком смрћу, Радмила Петрушић је несумљиво себе сврстала у народне хероја наше миле отаџбине Србије, и бивше Савезне Републике Југославије. О њој су писане разне народне песме.Такође, никад нису нађена тела Луке и Миша.

Радино је сунце одавно угашено, али једна искра и даље највећим сјајем сја, која ће служити многим генерацијама као пример како се чувају, част, образ, вера и отаџбина.

Иако нажалост није дочекала ниједно унуче, Рада има шесторо унучади од своја три сина (Данило,Горан, Милија).

Извор: Принцип

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *