ИВАН ГРОЗНИ

ЦАР СВИХ РУСА ВАСПИТАВАН У ДУХУ СРПСКИХ ОБИЧАЈА: Ана и Јелена одгајале Ивана

Да ли је четврти по реду Иван из лозе Рјуриковича и ујединитељ свих Руса заиста био суров, како му и надимак слови, или је по среди машта оних који пишу историју и помало патина наталожених векова. Оно што је извесно и историјски доказано јесте његово порекло.

Свега три лета, од када је 1530. године дошао на свет, делила су Ивана IV Васиљевича од круне којом је, због младости сина, владала мајка Јелена.

Руси би рекли „лепа Јелена”, велика кнегиња, која је наследнику утрла пут за припајање отргнутих руских земаља и тако створила све услове за владавину првог реформатора на тим просторима.

Прворођени син великог московског кнеза Василија III и унук Ивана III Васиљевича Великог, рано је остао без родитеља, па су руском престоницом почеле да круже гласине да млади принц живи у условима недостојним за једног припадника староруске породице Рјурикович. Ипак, потоњи цар целе Русије имао је сву пажњу овог света коју је добијао од своје баке, Ане Јакшић Глинске која је после смрти кћерке и зета преузела бригу о будућем цару.

Јакшићи, заштитници хришћанства

Ана Јакшић, кћи српског војводе Стефана Јакшића и унука војводе Јакше Брежичића, изданак је племићке породице, радо опеване у народним епским песмама покосовског циклуса. Њени преци опевани су у десетерцима средњовековних гуслара у којима се боре око очеве заоставштине, своје жене стављају на пробу („Јакшићи кушају љубе”), или им дворе похарају Турци. Анин отац Стефан био је властелин у служби угарског краља Матије Корвина који је Јакшиће сматрао хришћанским ослонцем против Турака.

Српска принцеза удала се за полтавског кнеза Василија Лавовича Глинског и с њим родила кћи Јелену Васиљевну. Кћи, кад стаса за удају постаће изабраница руског регента и великог кнеза Василија Ивановича.

После краткотрајног противљења Руска православна црква одобрила је, најпре Василијев развод од прве жене Соломоније Сабурове, а потом и склапање брака са Јеленом Глинском.

Хроничари тог доба тврдили су да је наследник руског престола био опчињен „младошћу и лепим лицем” Анине кћерке.

Ипак, то јој није помогло да уђе у срца Руса, поготову племића, такозваних бојара који су веровали да је Јелена вештица, да је на њиховог кнеза бацила чини и да њиме, али и Русијом влада из сенке, уз помоћ враџбина и магије.

Бесмислене приче о кнегињиним натприродним моћима добиле су на снази кад се Василије изненада разболео и на самртној постељи сву власт пренео на жену.

Њихови синови Иван и Јуриј били су исувише мали да би понели бреме власти и стали на чело државе која се поново рађала. Василијева жеља је остварена, а Јелена је управљала престолом, у име трогодишњег Ивана, одређеног за наследника престола.

Није успела да у потпуности испуни последњу вољу свог мужа, да дочека да Иван напуни петнаест година и буде крунисан, јер је умрла након пет година, када јој је било тек 28.

Мудру и лепу, али омражену Јелену бојари су отровали, како се верује, због никад доказане али очигледне наклоности према кнезу Ивану Овчини Оболенском.

КО СУ БИЛИ БОЈАРИ?

Виши слој феудалног племства у Русији чинили су бојари чији је утицај у друштву, али и на руском двору, био од великог значаја пуних 700 година, од 10. до краја 17. века.
Виши слој били су кнежеви, а бојари су у Кијевској Русији, преко државног већа (Думе) саветовали кнеза.
Свој законодавни утицај задржали су и у Московској кнежевини, све док Иван Грозни није донео одлуку да умањи њихову моћ и одузме им старо право да могу да напусте једног кнеза и постану вазали другог.
Цар Петар Велики је 1711. године укинуо Бојарску думу.

Васпитање у светосавском духу

Бригу о васпитању будућег руског цара тада је преузела Јеленина мајка, Ана Јакшић Глинска, која осмогодишњег Ивана приближава српским обичајима и упознаје га са ликом Саве Немањића.

Иван IV Грозни налази себе у приповедањима своје баке, узимајући „Житије Светог Саве” за властити узор. Тако и настаје драгоцена уникатна књига „Летописни лицевој свод”, руски царски летопис и највећи књижевни подухват у Русији тог доба, у коме је сва пажња усмерена на лик и дело Светог Саве, догађаје око Косовског боја и Србе уопште. Царева лична жеља била је да се у летопису нађу житија и других српских светитеља, а колико су они на руском двору били високо поштовани сведочи податак да су, по његовом налогу, у Архангелском сабору московског Кремља живописана четири обрисја која не припадају руским владарима. Красе их византијски цар Михаило VIII Палеолог, Свети Симеон, Свети Сава и кнез Лазар.

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *