Драгош Калајић „ДВЕ ВРСТЕ НЕПРИЈАТЕЉА”

Трудећи се да србске хришћане заразе мазохистички склоностима за подвргавање сваком страном господару и ропству те и за љубљење најгорих душмана – „пацифисти“ се позивају на јеванђељску препоруку „љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе“ (Лк. 6, 27 и Мт. 5, 44). Ако би такву препоруку усвојили по интерпретацији „пацифиста“, србски хришћани би доиста били принуђени да зарад верске ревности љубе не само све па и злочиначке непријатеље већ и Сатану. „Пацифистичка“ интерпретација изложеног начела може засенити и збунити само потпуно неуке, захваљујући осиромашености европских језика који при овом крају миленарног процеса изрођавања све врсте непријатељства означују само једним именом, принуђени да им различитости исказују додатним описима. Старогрчки и латински језик различито означавају две основне врсте непријатељства: личног и јавног, односно политичког. У старогрчкој и латинској верзији наведенa јеванђељска препорука позива вернике да љубе само своје личне али не и јавне, политичке непријатеље; diligite inimicos vestros, άγαπατε τοòς έχΘρούς όμών а не diligite hostes vestros.
Карл Шмит, разматрајући суштину политике, која почива на критеријуму и моћима разликовања пријатеља и непријатеља, иронично али тачно опажа: „У миленарној борби између хришћанства и ислама, ни једном једином хришћанину није пало на памет да зарад љубави за Сарацене или Турке препушта Европу исламу уместо да је брани. Непријатељ, у политичком смислу тог појма, не имплицира личну мржњу те само у сфери приватног живота има смисла волети свог непријатеља, односно противника.“4
Слично разликовање личног (inimicos) и јавног (hostes) непријатеља пружа блажени Августин у полемици против Фаустума. Продубљујући упутсва Јована Крститеља војницима (Лк. 3, 14), блажени Августин истиче да им њихова дужност налаже превладавање личних интереса те борбу против претњи и повреда што циљају и угрожавају јавност којој служе. Своје оружје и умеће војник не сме употребљавати да би одговарао на личне повреде, дакле против личног непријатеља (inimicos).
Многе препоруке Исуса Христоса није могуће правилно разумети без спознаје историјског контекста. Примерице, обеснажење старозаветног начела одмазде по формули „око за око, зуб за зуб“ те позив верницима да се не противе злу, циљају јеврејско бунтовништво и позивају на поштовање pax romana. Дакле, ту није реч о сваком злу, већ о једном посебном, контигентном и релативном, које је Исус Христос извесно процењивао подношљивим, мудро увиђајући да би побуне изазвале много већа и гора зла. У времену тих проповеди римска империја била је добро утврђена, врхунски развијена и узорно уређена политичка стварност склада и синергије мноштва етичких и религијских различитости. Осим предоченог политичког смисла, наведена препорука садржи и моралну димензију где истиче најбоље стање духа, изнад личних и туђих страсти. Уосталом и непосредно животно искуство нас учи да је спокојство повређеног духа, који не узвраћа на нападе, често најбоља одбрана која затомљава гнев и мржњу противника.
Ваља имати у виду и метафорични смисао многих јеванђељских препорука који с тога не допушта дословне лектире и одговарајућа, приземна тумачења. Додуше, склоност ка дословним лектирама и тумачењима је саставни, премда хетеродоксни део историје промишљања хришћанског учења који сведочи само и једино о слабостима и ограничењима људског елемента, али ваља признати да је Црква умела да их кроти и исправља. Добар пример супротстављања таквим слабостима и ограничењима пружио је управо блажени Августин у поменутом спису, поводом јеванђељског позива да се на ударац противника по десном образу одговара окретањем другог (Мт. 5, 39). Једном за свагда са оном врстом простодушности која одликује мудрост блажени Августин разрешава све недоумице које може изазвати речена препорука указујући да се она не односи на тело већ на дух. Дакле, и ту је реч о моралној дисциплини која на изазове мржње не узвраћа мржњом већ узвишеношћу сувереног и непоколебљивог духа.
Ако би пак силом неког апсурда предочене јеванђељске препоруке ваљало читати и схватати дословно а не као метафоре виших поредака стварности, онда би неке друге и привидно „супротне“ препоруке из Јеванђеља боле очи као несхватљива противуречја. Добар пример таквог „противуречја“ пружа позив верницима да се и по цену продаје последњег иметка снабдеју бодежима: „А који нема нека прода хаљину своју и купи нож“ (Лк. 22, 36).

Преузето из часописа студената богословског факултета Логос Год. 5, бр. 1-2/1995
Одломак из текста Драгоша Калајића „Пацифизам против хришћанства“

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *