Димитрије Најдановић „НАШЕ ЗНАМЕЊЕ”

Наш је покрет изузетна појава у политичком, социјално-економском и културном животу нашем. Он је зрела и моћна синтеза староставне прошлости, првих сила и вредности традиције и новог пута данашњице. Нов пут је у тражењу хлеба и правде за цео народ, у тражењу духовног и телесног здравља за појединце и целину, у тражењу општег и културног благостања. За остварење ових одлучних захтева народне воље, Збор је, ослушкујући срце и душу народа са којим је органски срастао, изградио један изузетан сустав гледишта, чијим се остварењем извршује потпуно народна правда и правда времена данашњег, потопљеног у мору насратаја на телесни и духовни опстанак народа. Гледан кроз прстен времена Збор је моћан мост између вечних начела расно-биолошке и духовне структуре народа и најсавременијег императива данашње, условне стварности његове, мост искуства и науке. Гледан кроз прстен вечности он је изван свих случајних, каприциозних, нагонских или злонамерних тенденција. Јер је никао из дубоког животног даха и највише инспирације народне душе. Није он, зато, ни у чијим туђим водама. Није он, зато, ни лево ни десно, ни конзервативан ни напредан, није он ни у каквом ни тајном, ни јавном споју са ненародним гледиштима на свет. Жива душа народа не да се никаквим мртвим системом поробити: она живи собом и из себе. Том изузетном органском индивидуалитету савршено одговара и посебност идеје Збора. Та оригинална идеја Збора изражена је на нарочит начин и у његовом знамењу.

Наша значка као да је изливена из једног потеза. Штит и мач чине основу. На штитној основи крупан клас пшенице. Прво што нам пада у очи јесте класична простота и једноставност значке. Нема ничег утрпаног, сувишног, гиздавог. Строгост и упрошћеност естетског момента говори вам да наша мисао није потекла у доколици и разоноди: њу је родио један трагични час и до дна узнемирено срце, које је нашло, после свих страдалничких грчева, мисао спасења. Знамење наше том својом скромном и уједначеном спољашношћу као да нам каже: прошло је време мирне радости, време оцветало у мирисе и љубичице, време романтике и идиле; дошло је време у коме откуцава позни час народног опстанка. Нека умукне граја празне и глупе безбриге. Учинимо последњи напор за спас народа. Из тог притајеног даха, у светлости тренутка када жалост и бол деле душу и тело, ми смо пророчки угледали уски и трновит пут спасења и осетили буру узнемирених небеса. То виђење и то осећање били су родитељи нашег знамења, које носи лепоту родитељске љубави, али горку, наборану бригом и страхом. Зато и лепота наше значке није у титравом и пролазном ефекту, већ у изразу мужевности, епском и монументалном. Утисак монументалне простоте даје и чудна, нимало упадљива боја: из ње бије, нешто затамнео, чврсти челични отсев, који потсећа на зорино свитање, на прво пробијање сунца, на далеку херојску песму слободе која као да се пева за усталасалом браздом орача ратника. Та из таме рођена белина потсећа нас на сјај плуга, испраног искајишаном црницом. Она још симболише земљу и народ у ослободилачком буђењу.
Наш штит и мач означавају борбу. Цело биће Збора креће набујали борбени занос: Онај који тражи свеукуни народни преображај, који мора и хоће по цену живота да се обрачуна са многобројним народним непријатељима, који жели да задржи точак смрти на који је бачен народ, који се бори за пуну слободу нове, светле и часне стварности, тај је пре свега борац који радосно кроз борбу жртвује живот свој за живот народне целине. Нема жртве пред којом би борац Збора узмакао. Жртва је велика према величини идеала наших. Идеал је наш цео, потпун; жртва је наша цела, потпуна. Али, ми нећемо гинути узалуд. Ми нећемо дозволити да нам подмукли народни непријатљи намакну омчу на врат. Ми нећемо скрштених руку и сентименталним уздасима гледати вршљање непријатеља. Наш идеал има мишице, наша идеја има крви, нашу мисао носи поклич. И кад умремо, умрећемо као зрно пшенице за стоструки род. Штит и мач значе борбу, без које се ништа велико и светло не рађа, без које се наша правда и истина не могу остварити, без које црни и црвени редови најамника и плаћеника неће устукнути. Ми смо узели штит и мач као највитешкије оружије. Хоћемо борбу прса у прса, очи у очи, усред белог дана. Модерно ватрено оружје јесте оружје кукавица: њиме је борба подмукла, из даљине у размацима у којима се свако витештво гаси. Наша је борба на кратком остојању, на домак срца и мача, правде и истине.
Штит и мач значе још и двојаку борбу. Једна је борба-одбрана. Најчеститији и најборбенији у народу збијају се у густ строј. О њих се ломи најезда. Збор је највиши и најчвршћи бедем , озидан од живих људи које је народ, у одлучном часу, дао из своје средине у заштиту својих најсветијих права. Тај чврсти браник означава штит. Од имена штит постало је име заштитници. Изнутра и споља, са свих страна, сипају стреле у народну душу и тела. Стрелама би тим народ најзад подлегао да му није заштитне снаге у Збору. Открити непријатеља, упознати га, проценити његову снагу, открити опасност и величину опасности од њега, супротстати му, задржати га на граници народног дома – то је штитна одбрана. Али, данас није довољан само штит, није довољна само народна одбрана. Јер поред народних непријатеља ван Отаџбине има непријатеља у Отаџбини. Ми смо чак свесни да су унутрашњи непријатељи народа и љући, и многобројнији и опаснији. Они изнутра дубе, трују и разбијају народни организам. Они неосетно и готово невидљиво, као бацили, продиру у срж народа усипајући у њега отрове. Ту већ заштита мало или ништа не помаже. Нужно је, онда, прибећи одлучном нападу, активном борбеном ставу: уништењу непријатеља. Зато наше знамење носи, поред штита, мач, који се дијагонално, с десна на лево, пружа иза штита; види се само држак и оштар врх. Мач не стоји сам за себе. Потпуно огољен и усамљен он би значио насиље. Удружен са штитом он симболише активну и одлучну борбу за народна права и правду. Он и сам оличује правду. Одбрана је пола борбе, она приличи ономе ко нема довољно снаге и храбрости за целу борбу: за навалну борбу, која проистиче из високе моралне свести и неизбежности позива који и небо и земља Збору упућују.
Борба носи у себи највише оправдање ако је у знаку морала. Борба ради борбе, борба нагонска, борба у служби неморала, борба кретана импулсима саможивости, индивидуалне или класне, није борба, већ слепа насрљивост, пљачка, насилништво и поробљавање. Борба наша није таква: то јасно показује клас, искласао и сазрео на штиту, из кога, као из сунца, избијају зраке хлебне белине. Борба је наша: борба за насушни хлеб. По Божијој и људској правди хлеба мора бити за свакога, хлеб је живот. Ко лишава човека хлеба, он је убица. Али клас не претставља само хлеб. Глад није главни покретач нашег покрета. Голи нагон за ситошћу нагон је звери. Ми не делимо ни мишљење комунистичког материјализма по коме је ?економика? једини смисао и снага историјског збивања, нити делимо капиталистички епикуреизам изражен у класичним речима: хлеба и забаве. Хлеб за нас има много дубљи значај, онакав какав му значај даје народ. За наш народ је хлеб нешто свето, благодатно, велики дар Божији. Он на хлеб гледа са мистичким страхопоштовањем и љубављу. Он осећа да је у хлебу оваплоћена свеживотна сила, она која му цело биће храни животворним духом. Свештено-религиозним култом према хлебу, култом који можда само у нашем народу постоји, народ наш побожним усхићењем изражава бескрајну захвалност Животодавцу. Нико као Словен не осећа радост живота: словенски оптимизан изразили су највећи генији словенства. Нико зато као наш човек не цени туђ живот. Зато клас наш, клас Збора на штиту, значи: дајмо пуни, свецели, радосни живот свакоме. Не само хлеб, већ све оно што доноси, кроз социјално благостање, тихе али дубоке стваралачке радости целом народу. Дајте живот, највећу космичку вредност, целом народу. Наша је борба за интегрални живот народа. То значи наш хлеб претстављен класом.
Наш клас симболише и нашу идеју мира. Нашу идеју мира, јер је сваки други мир – рат. Зар је оно време мир у коме капитализам бесни? То је мир на мачу Марса, древнога бога рата. Зар је мир доба комунистичког зверства и крволоштва? То је мир на кобном луку косе смрти, мир леша. Зар је мир време либералне демократије? То је уствари рат свију против свих. Збор хоће прави, целосни мир у коме би народна душа непрекидно, као из рога обиља, давала жетву за жетвом зрелих плодова. Много шта треба урадити до зрелине класа: много шта мора учинити Збор да оствари зрели мир народа. Ми чујемо данас повике са свих страна: мир, мир, мир. Али у искреност тих повика више не верујемо. То су они лажови из приче о пастиру који је два пута обмануо свет о курјаку. Вичу мир да припреме и остваре рат. Ми презиремо мир чија је труба топовска цев или цик црвене кнуте. Јудеомарксистички и капиталистичко-демократски пацифизам – то је зидање костурнице човечанства. Под том смртном градобитином не сазрева клас. Ми можемо и морамо остварити мир ако објавимо рат – рату. Морамо устати против свих завојевања и хајдучија: против капиталистичког стрводерства и класне борбе, против моралне и интелектуалне посувраћености, против тешких политичких, социјалних и културних неправди, против ?културтрегерства? иза којих се крију колонизаторски прохтеви „пријатељских земаља“, против цезаризма одрода и туђинштине. Јер како ће клас мира зазлатити кад му црв корен гризе, кад му је бездушност земљу у камен стврдла, а небо му туђинци отели? Рат за мир – то је највећи рат. Јер мир има најмногобројније и највеће непријатеље.
На штиту не стоји сноп, већ клас. Између снопа и класа велика је разлика. Сноп претставља сваку и свакојаку скупину, повезан сваким и свакојаким интересима .Сноп може бити обичан механички збир најразнороднијих елемената. Сноп се повезује споља и повезује се, често, оно што је по себи разједињено. Клас је нешто сасвим друго: Он је везан унутрашњом животном везом. Он је у пуном органском јединству. То је сасвим други спој, потпуно различит од трошних и пролазних везивања. Тај спој ћелија у класу остварила је, на нарочит начин, изузетна животна динамика по начелу апсолутне целости, динамика која, својим енергијама и квалитетима, стоји далеко изнад физичко-механичких сила. Та свеживотна динамика држи у изузетној органској повезаности не само клас већ и целу васељену. Она је главни чинилац и у Збору. Клас као такав изражава, прво, непоколебљиво сазнање нашег покрета: да је наш народ жива целина – организам, да у том организму влада један закон живота, да тај организам има само једну душу са једном основном мишљу, једним основним осећањем и једном основном вољом: живот у складу, правди, истини, реду, и раду за све и свакога. Самим тим клас изражава и потпуно јединство људи у Збору, јединство у братској љубави, јединство у непоколебљивој вољи у блиску победу наше мисли, јединство бораца за једну органску творевину државе са социјално-културним смерницама Збора.

Димитрије Најдановић
Отаџбина,1937.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *