Милош Црњански „СНАГА ЛИПЉАНСКОГ ЗВОНА”

У победама Србије, пре двадесет година, данас се види, углавном, војнички елеменат. У болној светлости сећања, заборавља се да је то био читав један народ који је тај рат сневао, припремао, желео, очекивао, а да га није водила нека сталешка војска. У тај рат не гледају више, истом језом одушевљења, деца и очеви, бар тако се радо говори.

У ствари, долази опет дан, када ће се морати признати да је најбоље у нашем народу оно што је ратничко, али иде и дан када ће морати да се гласно узвикне да наша трагедија народна заиста не долази од ратова са непријатељима спољним, него од опеване, тзв. братске неслоге. Суморно расположење што душу обузима, при завршетку ове године помена оне Србије, што је прошла, пред нашим сузним очима, у јесени и зими године 1912. обузима, пре свега, због те мисли.

Светле слике оног рата и призори војнички пролазе, још једном пред нама, да нам и својим ћутањем речито проговоре, пре но што нестану и, за будућа поколења, постану сенке несхватљиве.

Неумитним судом увиђања, оног што је прошло, посматрамо сад те слике и знамо шта значе, али знамо болно и шта су могле значити. Некада, оне су биле не само цео и чист садржај свих народних мисли код нас, него и делирична радост свакога.

У нашем, тако различитом времену, те ратничке сени враћају се као без повода. Неки живот хучан дахтања и анималног уживања тече светом, без престанка. Оно што је био сан толиких наших душа и мозгова, пут Србије, онакав каквог га је видео наш народ, кроз 19. век, бојажљиви кажу да је на почетку нашег доба завршен, а малодушни кажу да је прекинут.

У истини те светле слике, што су ове јесени разнете у све наше крајеве, дају нам, ћутке и горко, свој знак. Он значи да се треба вратити сени што се вратила и ићи за њом.

Пролазне, и те, али сјајне сени бивше Србије, нису насумце натраг кренуле.

Нису то пусте слике ратничке славе што нам у ова предвечерја Божића допиру, блеском својим, до зеница.

Иза њих се ниже дуги низ слика сиромашних, злетовских кровова, скривених, метохиских села, црквица на Пчињи и, пре свега, један нестао свет чврсте заједнице која је била компактна, не само политички, него и једним повезаним редом мозгова наших и морала нашег.

Призори србијанске, војничке победе, из године 1912, заслужили су, заиста, тај врло скромни помен што им се сада, после двадесет година чини, али је права поука у сликама, што уз њих иду, Старе Србије. Призрен, Пећ, Прилеп и т. д. то су била имена што нису означавала само места војничких победа; те речи су, већ више од једног столећа, шапутале се као у некој општој, тешкој грозници, по свим србским кућама. Србија је, из себе саме, из сељаштва свог, створила државни и војнички апарат који је ето, после једног века сиромашних и романтичких кнежевина силазио на Вардар у једном беспрекорном реду завршавања предузетог посла. Међутим око њене снаге и честитости војничке, већа сила још, била је мрежа Србства што нас је све управљала, покретала и држала. То увиђамо сада болним и горким осмехом сви, око огњишта наших невеселих бадњака.

Вековима је та реч била прецизна и знало се шта она захтева. Она је била на крају не само свих војничких живота, него је светлела и над животом еснафским и чиновничким; њој су били одани и мали људи и примитивни животи. У ходу низ Вардар србијанских армија, наступала је снага сазрела и сређена, далеко више но што би се то могло мислити по неумешности њеној да прославља. Али је тежиште било у снази која је дочекивала, у оданости наших древних крајева око Приштине и Тетова, у френетичном одобравању и саосећању прекосавских крајева, једном речју у повезаности Србства. Ти јужни крајеви, тај пут Србије, плавили су се у својој лепоти над сваким нашим обичним животом, над породицом, покрајинским тежњама, као и над свакидашњим бригама.

Рат је, око Божића 1912, текао даље својим током. Србијански војник, у предвечерју ових празничких дана, појавио се био својом сенком и на снегу, неочекивано, и пред ноћним бедемима Једрена. Ипак, ако се оно, што се онда мислило, прегледа, сада, после двадесет година, види се да се све то није осећало само ратнички, него у горкој радости завршетка покора једног намученог и сиромашног народа.

Снага србске заједнице, што је мрежом својом прелазила фиктивне границе, није била дубока само у том војничком елану Србијанаца што су спрали љагу са ових наших оружја, него и у овим сликама малих, сиротих школа, старих, строгих, кровова и живота издржљивих и упорних Старосрбијанаца што су чекали свој час и трпели. Србство није само војнички, у србијанским армијама, васкрсло, оно је и у потиштеном животу разних покрајина непрекидно и без колебања корачало и, кад је народне послове радило, добро је радило.

О Божићу године 1912. Србија нам је била свима нада и утеха и била нам је не само довољно добра, него и пречиста.

Али је у тој општој радости, пре двадесет година, основа била, пре свега морална, фанатична повезаност целог Србства и кад се појавише слике ратничке, око Скопља, са друмова под Бабуном и пут Призрена, није нам било стало само да те пролазне, светле сени добију вечног значаја. Много се више мислило на општу србску будућност и увиђало да је најтиша, али најдубља, снага та мрежа наша мање видних бораца, друштвених борби и политичких заноса наших, вековних.

И у оним крајевима, где су кириџије долазиле „от кичевскоје“, „от македонскоје“, армија Србије силазила је силом свога оружја, али је на њу чекао крај који је плакао од радости, који нас није, никада, разочарао, не само политички, него ни морално.

Она, којој је судбина одредила да изврши, пролази у зимској тами, у предвечерју празника, крвавим сликама и војничким сенима јесени и зиме 1912, и Она је, и после двадесет година, сачувала своју војничку мушку ћутљивост.

Трагом, међутим, њених победа, оживео је онај свет што је био скривен под планинама јужним, са оне стране Копаоника и Шара, укопан упорно у земљу својим ниским крововима, дрвеним звоницима звона што нису смела да се чују од Турака, као ни глас деце по школама, чије су зидове та српска села подупирала лешевима.

Када се данас замисли над прошлошћу, од пре двадесет година, чује се звук звона намученог србског света косовског, призренског, вардарског. Треба га ослушнути и сетити се да је исти као и на Пакру, после толиких горчина исти и у Босни, у којој је читав један неисцрпан извор наших снага још, исти и дуж книнских поља где је чежњиво одјекивао.

У Приштини, за време Турака, чувало се једно звоно за које се знало да је у кулу дигнуто давно, али које ни један хришћанин није смео видети. Говорило се о том звону да је из Карађорђевог доба, али су старци причали да је ту још из доба краља Уроша.

Турци и Арнаути осетили су и наслутили да је у србском свету снага не само ратничка, него и једна чврста мрежа духовна која недељиво обухвата.

Она је постојала и држала је, и под Турцима, стару, Јужну Србију. Никада, ни после пет векова турске владавине, путници и бегунци из Скопља нису престали да говоре да су из царског града Сербие.

У одбрани, тамо доле, и кад је био војнички тучен, наш свет је своју душу бранио. Познато је како су Срби из Брњица, кад су Турци призидали потурченој цркви нашој у Приштини прво мунаре, обарали га ноћу, три пута, и опет крст подизали. „Обарали су јој мунару – каже стара књига – везавши је ужетима која су теглили запрегнутих 150 рала, чифта, волова, те тако рушили је“.

Када је потурица Јашар-паша цркву у Липљану разваљивао, његови чауши овако су србским селима довикивали: „Море погана и безбожна рајетино, наш честити и велики беглер-бег, колено право турско, потомак јединог и правог пророка вели ти и пита те: Можеш ли али један море, да одеш у Приштину и да се вратиш из ове за један час; у њој да купиш седам ока бисера и у зубима да донесеш. Ако се ко обећа да ово учини, па не учини оде му глава, а ако учини, остаће вам ваша погана свињара, црква, па се купите у њој.“

И док је народ јадиковао и плакао, нађе се једно момче које изврши то и остаде липљанска црква.

Није овај спомен сада, после двадесет година од крвавог рата Србије, вођеног за те крајеве, вредан да се помене зато што отвара мистичне видике тог липљанског трчања, него у њему има једна црта снаге која се заборавља, а не треба да се заборави.

Од Липљана – прича стари путопис – до Приштине је равно три часа, а ово нам причаше преко дванаест душа, међу којима је и неколико потурица и Арнаута.

И ако су Косовци далеко чувени пешаци, опет је овај догађај тако огроман, да се на велике муке може веровати, без побожности.

Косовски крај имао је те побожности.

У недрима, као што је познато, сав тај свет, погрбљен и понижен до скота, при својим пољским радовима, носио је од дрвета израђену мајушну сличицу Грачанице.

Није само та побожност оно што се светли и сад, након двадесет година од силаска србијанских армија у липљански тај крај.

Оно што се већ јавља као горка слутња, над тим сликама из године 1912, то је: да је само болна и жарка мрежа повезаности Србства та која је остала, као нада и утеха, кад су све друге слике, у зимској магли, ишчезле…

Милош Црњански

 

Време, Београд, 6/8.1. 1933.

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *