САВА ТЕКЕЛИЈА И ЊЕГОВ ЗАВОД

 

Дом српских студената и фонд за његово издржавање основао је 1838. Сава Текелија, отуда доцније име Текелијанум.
Сава Текелија рођен је 17/28. августа 1761. у Араду, у војничкој, племићкој породици Поповић, која је изданак старе властелинске српске лозе. После пада Деспотовине српске, нашли су се у Угарској, но без племићке титуле. Међу водеће у српском народу породица је ушла захваљујући Јовану Текелији, прадеду Савином, који је веома заслужан за победу аустријске војске Евгенија Савојског у бици код Сенте 1697, а велике услуге Царству учинио је и у време Ракоцијевог устанка. Племићку диплому добио је 1706, за себе и за своју тадашњу и будућу породицу.
Сава је у Араду ишао у српску основну школу, па у латинску, па у гимназију. Вишу гимназију са филозофијом изучио је у Будиму. У Бечу учио је природне науке, инжењерију, успешно се огледао у цртању, савладао је више језика, тако да је био истински полиглота, свирао је на флаути. Но, основна струка било му је право. Студирао је у Будиму, докторат права положио је 1786. као први Србин, штавише као први угарски држављанин осим професора универзитета. Своју дисертацију о узроку и циљу постојања државе штампао је две године доцније, на латиснком, на језику на коме је писана и брањена. С младалачким амбицијама одлази у Русију, где је његов стриц Петар био један од првих генерала Катарине Велике, победник у рату против татарских канона за освајање Крима. Но, наде су му се изјаловиле; није успео да оствари каријеру, стричева помоћ није, изгледа, била баш штедра. Враћа се и 1790. добија прилично скромно место вицентотара Чанадске жупаније. Ипак, то место омогућује му да исте године учествује на српском народно-црквеном сабору у Темишвару и да се тамо афирмише као један од најистакнутијих политичких вођа. Предводећи племићку мањину на Сабору, увидео је да је Беч одобрио српски сабор да би нашао противтежу центрифугалном угарском племству, по старом обичају „завади па владај“. Противно се стога нереалном захтеву за посебном српском територијом у Монархији, сматрајући да је то мамац који ће Србе одвући од оствариве заштите националних и верских права унутар Угарске. Желео је да се права српског народа експлицитно инкорпоришу у угарско законодавство. Тиме се замерио и радикалној саборској већини и царском комесару. Није га то нимало поколебало – свој опширни саборски говор (изостављен иначе из свих саборских записника) штампао је у Пешти, 1791.
Био је делегат на Угарском сбору у Пожуну (Братислави) као посланик Чанадске жупаније. Наименован је потом за секретара Угарске дворске канцеларије за послове православног живља.
Његове личне особине нису му дозволиле да се успешно уклопи у каријеру државног службеника. Био је сувише непопустљив у својим ставовима, преамбициозна, нестрпљив, емотиван, раздражљив, па зато несавитљив и непокоран – нподобан је систему који погодује опортунистима. Но, био је успешан пословни човек, умножава свој иметак, нове поседе додаје породичним спахилуцима Визешу и Кевремишу који су саставни део његове племићке титуле, као и подаци да је каваљер златне натпетице, царски саветни, приседатељ многих комунитета и свих права доктор. У време опште мобилизације за рат против Наполеона, добио је команду на д батаљоном и чин потпуковника. Но, 1801. због наредбе да командант батаљона може имати највише мајорски чин он се заувек повлачи из државне службе.
Пре Првог устанка у Србији, он се обраћа писмима императору Наполеону и аустријском цару Францу И залажући се за успостављање илирске краљевине која би објединила балканска подручја. Њихово шутање није га обесхрабрило да машта о стварању велике српске државе. Узбуђен Карађорђевићевим устанком, израдио је и штампао географску карту српских земаља, 1805 године. Исте године преводи књигу Римљани у Шпанији и штампа је са својим коментарима са намером да помогне устаницима да савладају војну доктрину и тактику. Бавио се, не баш успешно, научним пословима. У Новинама србским 1819, излаже своја размишљања о пореклу Румуна. То га је увукло у полемику с румунским интелектуалцима. Објавиће о овоме књигу на немачком 1823., па допуњено издање 1827, на немачком и румунском, али битка започета с погрешних научних позција била је унапред изгубљена. Његови мемоарски списи Описаније живота и Дневник Савет Текелије сачувани су у рукописима па су у интегралном облику штампани тек у наше време. Драгоцене су те књиге као историјски извори и као слика збивања и прилика, рађене са много аутентичне атмосфере његовог времена. Повремено у њима се могу наћи лепи литерарни тонови, а готово на свакој страници јасно се виде одрази његове изразите индивидуалности, једне сасвим самосвојне личности. Неколико пута окушао се и у стиху, но без претензија ка поетској емотивности.
Рационалистички образован, присталица реформи цара Јосипа II и идеја Доситеја Обрадовића са којим се познавао и дописивао, дошао је до закључка да је образовање главни замајас покретања српског народа ка бољој будућности. Године 1796. покушао је да оснује задужбину за школовање арадске српске деце – о томе је написао и једну брошуру коју је штампао 1798, посебно на српском и на латиснком. Та замисао дуго је сазревала да би тек 1810. основао фонд за награђивање најбољих проповедника. Ређају се његова доборочинсва установама (обема српским гимназијама Карловачкој и Новосадској) и меценатске помоћи појединим српским културним прегаоцима, између осталих и Вуку Караџићу, чије језичке реформе иначе није могао да прихвати. Постаје у свом времену највећи доброчинитељ међу Србима, нарочито после оснивања Матице српске 1826, која га је убрзо изабрала за почасног председника. Добротвор је и неких установа мађарског народа – велике суме поклањао је Мађарској академији наука и Реформатској колегији у Дебрецину.
Без потомства потпуно разочарн сасвим неуспелим позним браком, одлучио је да сва своја имања завешта у добротворне сврхе. Највећи део богатства желео је да усмери на школовање младих Срба у војној, инжењерској струци, за свештеничи позив и за високошколске студије уопште. На тај начин хтео је да створи и унапреди интелектуални сталеж свога народа. Нажалост, после његове смрти, 21. септембра/7. октобра 1842. у Араду, његови се планови сасвим споро остварују, јер његова удовица, силом судских тужби, жели да приграби све за себе. Томе се тврдо супротстављала Матица српска, па је и успела да Текелијину имовину добрим делом ипак сачува за сврху којој ју је он наменио.
Његово име као једнога од најистакнутијих синова српског народа постало је и остаје део светле традиције Срба. Године 1861. велики догађај била је прослава стогодишњице његовог рођења, када су издате неколике књиге њему посвећене и исковане пригодне медаље с његовим ликом. Захвланост српског народа Сави Текелији преносили су кроз генерације до данас многи питомци његове задужбине и чланови Матице српске у којој је он, и у нашим данима, почасна личност.

Из једне једине љубови миломе ми роду“ Сава Текелија је 1837. за 50.000 форината купио велику, али оронулу кућу близу српске цркве у Пешти, у улици Великог крста број 276 (доцније, улица се назвала зеленог дрвета, данас Вереш Палне). Уложивши у поправку велику суму, он је кућу привремено уступио пострадалим у катастрофалној поплави. На седници Матице српске 21. августа 1838, ту кућу, у којој се седница и држи, председавајући Текелија предаје под надзор Матице, за сврхе ђачког дома, али и за потребе њенога рада. Тада је настало и Основателно писмо којим се тачно утврђује сврха његове задужбине, а коју ће, касније, уз поменуту зграду чинити још и 150.000 форината готовине, девет кућа у Араду, још једна зграда у пешти поред самог дома те 28 јутара земље. Матици српској он ту фондацију поверава „на сохрањеније, содержаније и надсмотреније“ (на чување, одржавање и надзор). За узврат он од Матице тражи да се не приклони новотаријама у погледу језика и књижевности. Предвидео је да се у томе дому у будућности устроји такође и српска штампарија, но овај се покушај изјаловио. Уколико би матица из било којих разлога престала да постоји, надзорник задужбине и питомаца постаће Српска (црквена) општина у Пешти.
О овој фондацији ваљало је да се изјасни и власт. Текелија упућује представку о томе Двроској канцеларији у Бечу, молеи да Цар прими под своју милост, одобри и заштити овај наум „под називом Фондација Текелијина2. Пештански магистрат, од кога је из Беча тражено миљење о овоме, није журио са одговором, затражио је изјашњење од Матице која је, разуме се, од срца подржала Текелијин подухват.
У дом је примљено дванаест питомаца. Они су имали стан, огрев, послугу, по три фунте лојаних свећа на семестар и сто форината за храну и универзитетске таксе. Надзор је вршио сам Текелија. Предање каже да је лично водио бригу о сваком питомцу, куповао шта треба за дом, чак својеручно пуни сламом сламарице, увече закључивао капију. Могуће је да је све то чинио повремено, али он је тада, у дубокој старости, стално живео у својој кући у Араду. Због тога је на седници Матице од 12. 12. 1839. одлучено да се пештански парох Георгије марго замоли да почасно врши дужност надзиратеља. Први надзорник Текелијанума у професионалном својству именован је 1842. био је то секретар Матице и уредник њенога Летописа Теодор Павловић. После њега, надзорник ће постати Субота Младеновић (од 1844 до 1863). у Текелијанум примани су искључиво најбољи и најсиромашнији млади људи из свих крајева где Срби живе. Поред студената, примани су и ђаци завршених разреда средње школе, посебно „филозофи“ како су тада звали гимназијске седмошколице и осмошколце. број питомаца пидигао се касније са дванаест на двадесет, јер су приходи били већи од трошкова одржавања Текелијанума и издржавања питомаца.
Текелијанум постаје опште стециште интелектуалних снага, и чланови матице и омладинаца. од миља, називали су га српским Пантеоном. ту се зачињу духовни подухвати, на пример идеја да пештанска и пожунска српска омладина издају књигу својих стихова. О томе старали су се Светозар Милетић и Јован Ђорђевић, текелијанац. С насловом Славјанка књига је изашла 1847. и била својеврстан песнички, али и политички, панелавистички манифест. Осморица текелијанаца учествују у њеном издавању, било песничким саставима, било новчаним прилозима од своје злехуде имовине. Милетићевим одласком у Пожун, воши омладине у Пешти су текелијанци Јован Ђорђевић и уз њега Лазар Марковић, који ће 1848. погинути несрећним случајем. Они већ тада опредељују пештанско-будимску српску омладину за вукове идеје.
Када је избила револуција 1848, састаје се у Текелијануму један ауторитативан скуп пештанских и будимских српских првака и представника Срба из других крајева. Било је људи из 83 разне српске општине. Омладину представљају текелијанци Ђорђевић и Марковић. Дводневно заседање те скупштине свои 19. марта српски програм у 17 тачака, који се завршава формулом: „Краљу верност! Отечеству сваку жертву! Мађарима братску љубав!“ На позив барона Њарија, Срби из Текелијанума одлазе, носећи мађарску заставу на копљу српских боја, на заједнички митинг пред Музејем, где су и њихово име говорили Јаков Игњатовић и текелијанац Никола Крстић. њихове жеље за заједничком политиком Срба и Мађара нису се оствариле, а пошто су универзитет и школе престале да раде, текелијанци су се разишли кућама. Рад Текелијанума настављен је 1850.
Највећу живост у Текелијанум је донело романичарско доба, које устоличава прослава стогодишњице Саве Текелије у новом Саду, августа 1861, манифестација културног јединства нације, у којој учествују и веома истакнути мађарски представници. Текелија се тада уздиже безмало као симбол међусобне сарадње Срба и Мађара који тада воде заједничку политику против бечке хегемоније. Као припрема овој великој свечаности држе се на Текелијин имендан 26. јануара 1861. прославе у пешти и Дебрецину, у Текелијануму односно у Реформатском колегију. Тада је успостављена пријатељска веза између пештанских српских ђака и мађарских дебрецинских.
Надзорник Текелијанума био је 1863 – 1869. песник Јован Јовановић Змај који и сам тада завршава студије медицине. Две године у Текелијануму, поред управниковог стана становао је и песник Лаза Костић, мада није био стипендиста. С њима текелијанци оснивају књижевно друштво „Преодницу“, придружено Уједињеној омладини српској. Године 1863. издају запажен истоимени алманах, у коме су сарадници, уз Лазу Костића још седморица стипендиста: Коста Руварац, Димитрије Поповић, Ђорђе Бугарски, Јован Туроман, Јован Петровић, Светозар Савковић и Ставан В. Поповић. Давали су и позоришне представе.
Велико узбуђење донела је афера око односа Матице и Текелијанума. Матица се 1864. преселила из Пеште у Нови Сад који је стасао као најснажнији културни центар Срба. Ускоро, у њој превладава дух Милетићеве Српске народне слободоумне странке, што никако није било по вољи владајућем режиму. Покушали су стога да матицу пригуше захтевима за враћањем у Пешту, па када то није успело, одлуком да се брига над Текелијанумом одузме од Матице с изговором да она више није у стању да непосредно руководи Текелијанумом, јер није више у Пешти. После вишегодишњег одлагања да се ова одлука изврши, апелима и жалбама, од којих је једна доспела и до самог цара, Матица је 1878. била приморана да преда управу на Текелијанумом. Надзорник ипак остаје и даље, до своје смрти 1882, од Матице још 1869. постављени др Константин Пеичић. Српска православна црквена општине у Пешти којој државна власт поверава старање о Текелијиној задужбини, узалудно је покушавала да компромисима обезбеди традиционални матичин удео.
Пеичићев наследник постао је Стеван В. Поповић, политичар, плодан књижевни радник, беседник, који је и сам 1861 – 1867. био текелијанац, а од 1869. члан је Књижевног одељења матице српске. У његово време деловали су задуга текелијанаца за прехрану, „Коло младих Срба2, које је наставило традицију друштва Преодница, забрањеног 1876, тамбурашки оркестар, хор који ће водити Исидор Бајић.
Од 1902. Текелијина задужбина предата је „највишом наредбом2 Саборском одбору Српског народно-црквеног сабора, а духовни надзор добија посебан патронат, чији потпредседник је, по тој наредби, председник Матице српске. Тај Патронат, на челу са епископом будимским, донео је одлуку 1906. да се зграда Текелијанума сруши и замени новом, велелепном, садашњом грађевином у којој је тада нашло места четфрдесет ђака и студената, од тога двадесет који своје школовање и издржавање плаћају. Рад Текелијанума није се прекидао током Првог светског рата. Смрћу Стевана В. Поповића, надзорник је 1917. постао др Иван Поповић, професор српскохрватског језика на пештаној Источној академији. Но, рачуница о текелијанцима вођена је посебно до 1914. Из статистика сазнајемо да је Текелијиних питомаца између 1838. и 1878. било 179, а од 1878. до 1914. 167. За српски народ то је био импозантан број интелектуалаца који су много допринели култури и цивилизацији свога народа. Међу њима су, уз већ поменута маркантна имена, били многи знаменити Срби XX века: Богдан Гавриловић, ректор Универзитета и председник Српске Краљевске академије наука, Радивој Кашанин, светски познат математичар, Марко Малетин, уредник Летописа и секретар Матице српске, Тихоми Остојић, историчар књижевности и секретар Матице српске, Јован Павловић, истакнути публициста, Вељко Петровић, књижевник, председник матице српске, Лазо Томановић, публициста и председник владе Црне Горе.
Између два светска рата Текелијанум није радио пуном снагом. Број питомаца је био смањен, јер су задужбинска добра, а нарочито готовина којом је фонд располагао, инфлацијама и заменама новца, веома смањени. Део зграде морао се издавати под кирију да би се задужбина како – тако одржала. Текелијанум се опорављао, у периоду 1941-1944. било је у њему преко тридесет питомаца, од тога добра половина под пуном, истина веома скромном стипендијом. Време после Другог светског рата нанело је најтежи, безмало фаталан ударац Текелијином заводу. Године 1952. зграда је национализована, задужбина је привремено престала да постоји.
У наше дане, 1996. мађарска државна власт донела је одлуку да у процесу денационализације врати половину зграде будимској епархији Српске православне цркве. Тај гест добре воље омогућио је обнову задужбине Саве Текелије и њеног патроната и отворио наду да ће се Текелијанум у догледном времену вратити својој племенитој улози једнога од значајних духовних средишта српског народа.

Текелијанумске историје 19.века, Матица српска
Божидар Ковачек

Извор:
Текелијанумске историје 19.века

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *