ПРЕЦИ ДАНАШЊИХ РУМУНА И МОЛДАВАЦА

СПЦ: Изгубљена јурисдикција над Влашком и Трансилванијом

Picture

Сербска православна црква (скр. СПЦ), коју су тада представљале Карловачка патријаршија, помесна аутокефална црква (1848-1920) и Београдска митрополија, помесна аутокефална црква (1879-1920) прихватиле су давање путем »томоса«[1] аутономије 1885. године, тзв. „Румунској православној цркви“[2], од стране Васељенске патријаршије[3] (451-).

Како се ово десело?
Како су Германи (Немци и Аустријанци) успели да ово ураде Сербима?

Сарадња Влашког и Молдавског племства са Немањићима, а посебно орођавања са сербском династијом Бранковић-Младеновић, учврстила су и међусобну црквену сарадњу.
Јован Бранковић Младеновић (1462-1502), деспот Сербије (владао: 1493-1502), тј. последњи сербски деспот из породице Бранковић, делио је титулу деспота (период: 1493-1496) са рођеним братом Ђорђем (1461-1516), деспотом Сербије (владао: 1486-1496), који се потом замонашио (1496), као монах Максим и постао митрополит Београда, а већ 1503. године, се одселио у Влашку.
Влашки војвода Радул IV – Велики[4] (рум. Radu cel Mare) поставио је монаха Максима Бранковића за митрополита Влашке (1507-1512).
Посредством Максима 1507. године у Трговиште у Влашкој долази и први сербски штампар (из тада чувене цетињске штампарије), јеромонах Макарије.
У време његовог боравка у Влашкој (1507-1512) штампане су прве (сербске) књиге у Влашкој.

Православне цркве на простору Баната Влашке и Трансилваније биле су директно под окриљем Сербском цркве од 1691. до 1864. године, тј. под јурисдикцијом Карловачке митрополије.

Вршачки епископ Јосиф Јовановић Шакабента[5] (1743-1805) је био први сербски епископ, који се додворавао аустријском двору, а на уштрб простора под јурисдикцијом Сербске православне цркве, када је истицао да у његовој епархији, у насељима где живи румунска популација, служба у цркви треба да се обавља на румунском језику, а у оним са мешаном популацијом – на сербском и румунском.

Тежња Румуна да се одвоје од Серба и добију своје епископе јавила се отворено тек 1816. године, под утицајем католичке цркве, односно да будемо прецизнији – унијата.

Румуни су након револуције из 1848. године, према историчару Николае Бокшану[6] (1947-) прокламовали одвајање од сербске јерархије, започињући фазу практичног остваривања аутономије румунске митрополије.[7]
На народној скупштини у Лугожу[8] 1848. године тражено да се „прекине потчињавање сербској јерархији“.

Стефан Станимировић, митрополит карловачки, поклекнуо је пред аустријским притисцима и учинио је уступке у правцу црквене еманципације Румуна у Карловачкој митрополији.
Тако је за епископа у Араду[9] поставио Румуна, док је вршачког и темишварског епископа обавезао да знају румунски језик.[10]
Емилијан Кенгелац[11] (1807-1885) је узбуркао сербску јавност у Влашкој са својим меморандумом од 16. октобра 1863. године, којим се залагао за увођење румунског језика у црквену службу, као и латиничног писма у црквене књиге и пописе.
Румунски делегати су 1. августа 1864. године предали меморандум и изјаву за аустријског цара у којој је било назначено зашто Румуни не признају Карловачки конгрес, као и зашто не учествују у избору сербског митрополита.
Након екуменског синода 1864. године, сербски патријарх Сава-Самуил Маширевић[12] (1804-1880) дозволио је одвајање[13] тзв. „Румунске православне цркве“.
Декретом цара Франца Јозефа I од 24. децембра 1864. године Румуни добијају самосталну (читај: германску) цркву, тј. оснива се самостална румунска митрополија у Трансилванији, са седиштем у Сибињу[14] и две епископије (арадска и карансебешка), којима су припала чак и насеља из данашњег сербског Баната.
Насеља јужног Баната су припала епархији у Карансебешу[15], док су насеља северног Баната припала арадској епархији.

Пет православних епархија у Кнежевини Румунији[16] (Влашка и Молдавија) није поштовало наредбу аустријског цара и оне су остале у Сербској православној цркви све до 1919. године.
Тек тада су постале део тзв. „Румунске православне цркве“.

Први румунски митрополит Андреј Шагуна[17] (1809-1873), радио је и у сербско-румунском клирикалном училишту у Вршцу.

Под Немачким надзором митрополије Влашке и Молдавије су се ујединиле 1872. године, како би створиле јединствену нову германску „Румунску православну цркву“.
Исте године митрополит Угровлашке добио је титулу митрополита Румуније, након чега је основан и Свети синод Румунске православне цркве.

Како је ово прошло код Серба?
Наравно, одговор је само један, путем негативне селекције унутар СПЦ, за коју се побринуо аустријски двор.

Да би на ово питање дали ваљан одговор морамо да пођемо од догађаја који су се одиграли око Карловачке патријаршије (1848-1920), када је Арсеније Стојковић (1804-1892), епископ (администратор) бачки (епископ: 1843-1851) и епископ будимски (епископ: 1852-1892), једногласно је изабран 1874. године за патријарха Карловачке патријаршије, али га је двор у Бечу[18] одбио да потврди[19], а слично се догодило и 1881. године, када му је противкандидат био Григорије-Герман Анђелић[20] (1822-1888), који је добио само 12 гласова, док је Арсеније добио 53 гласа.
Опет су Германи, које је представљао Франц Јозеф I[21] (1830-1916), цар Аустријског царства[22] (владао: 1848-1867) и цар Аустро-Угарске монархије[23] (владао: 1867-1916). умешали своје прсте, јер је Јозеф упорно одбијао да призна Арсенија Стојковића за партијарха, па је насилно прогурао свог кандидата – Германа Анђелића.
Анђелић, захваљујући аустро-угарском двору постаје патријарх Карловачке патријаршије (период: 1881-1888), а под утицајем својих покровитеља у Бечу није се успротивио како формирању, тако ни давању »аутономије« (1885), тзв. „Румунској православној цркви“ од стране Васељенске патријаршије.

Да би боље разумели шта се тада дешавало, вратићемо се опет у 1859. годину, када је дошло до уједињења кнежевина Влашке и Молдавије у нову германску творевину, која је носила назив – Румунија.
Тада је тамо основан и нови орган црквене управе Генерални национални синод, који је у свом саставу имао епископе и по три депутата из реда свештенства из епархија.
Синод је имао право да се састаје једном у две године и био је под потпуном контролом световне власти.
Архијерејска назначења су се вршила одлуком кнеза.
Наиме, потомак грчких фанариота[24] са румунизованим именом Александру Јоан Куза[25] (1820-1873), докопао се власти и загосподарио је Влашком и Молдавијом.
Законом из 1863. године била је спроведена потпуна конфискација (секуларизација) све црквене и манастирске имовине.
Овакву антиклерикалну (читај: антиправославну) политику Владе Румуније, нескривено су подстицале Аустријско царство (1804-1867), а касније и Немачко царство[26] (1871-1918).
Германи ће 1866. године и формално уклонити Грка (који је одрадио свој део прљавог посла) и поставити на трон Румуније немачког племића.

Picture

Стефан Станимировић, митрополит карловачки, поклекнуо је пред аустријским притисцима и учинио је уступке у правцу црквене еманципације Румуна у Карловачкој митрополији.
Тако је за епископа у Араду поставио Румуна, док је вршачког и темишварског епископа обавезао да знају румунски језик.
Међутим, ово није задовољило румунске националистичке црквене власти и 1864. године долази до раздвајања на две црквене јурисдикције.
Емилијан Кенгелац[27] (1807-1885) је узбуркао сербску јавност у Влашкој са својим меморандумом од 16. октобра 1863. године, којим се залагао за увођење румунског језика у црквену службу, као и латиничног писма у црквене књиге и пописе.У средњем веку Власи и Молдавци су били припадници сербских племена, исто су биле и њихове владарске династије.
Носили су славенска имена (сербског карактера[28]) и писали су на сербском језику, и на ћириличном писму.

Треба водити рачуна, да се први пут тек 1521. године, под јаким мађарским (читај: католичким) утицајем записује (на сербској ћирилици) примитивни облик румунског језика.

На латинично писмо (са дотадашњег ћириличног), Румуни ће прећи тек 19. веку (1859. године[29]), када и почиње »културни геноцида«, односно општа десербизација свега (становништва, језика, писма и топонима).

Румуни су још неко време наставили да користе ћирилично писмо, тачније до 1862. године (Влашка), односно до 1989. године (Молдавија).

Верзија ћириличног писма кориштена је у Бесарабији (део Молдавије) и задржало се у употреби све до тридесетих година 20. века, а тај старији облик је нешто другачији од оног ћириличног писма које је кориштено у Молдавској Аутономној Совјетској Социјалистичкој Републици[30] (1924-1940), односно које се користило до 1989. године у Совјетској Републици Молдавији[31] (1940-1989), када део тамошњег румунизованог сербског становништва прелази на румунску верзију[32] латиничког писма.

Из новонастале Краљевине Грчке (1833) је ове активности преко грчког свештенства потпомагао немачки (читај: баварски) принц Ото Фридрих Лудвиг фон Вителсбах[33] (1815-1867), који ће под именом – Ото I[34] (владао: 1833-1862), постати први краљ Грчке у целокупној њеној историји.
Његов наследник ће још и појачати ове антисербске активности, а то је немачки принц Кристијан Вилхелм Фердинанд Адолф Георг фон Шлезвиг-Холштајин[35] (1845-1913), из севернонемачке племићке породице Олденбург[36], који ће постаће нови (други) краљ у историји грчке државе, под именом – Георг I[37] (владао: 1863-1913).
Док је грчки краљ Ото I, био син Лудвига I[38] (1786-1868), немачког краља Баварске (владао: 1825-1848), његов наследник Георг I, био је син Кристијана IX[39] (1818-1906), немачког краљa Данске (владао: 1863-1906).
Георг I, немачки Грчке ће свом сународнику Немцу, који је седео на трону Румуније обезбедити подршку за добијање аутономије, притиском на Васељенску патријаршију.
Ово је резултирало добијањем аутономије[40] тзв. „Румунске православне цркве“ 1885. године.
Наравно све ове активности је подржао већ раније поменути Франц Јозеф I, аустро-угарски цар.

Све ово добија посебан замах када немачки (читај: пруски) принц Карл Лудвиг фон Хоенцолерн[41] (1839-1914), постане први краљ у историји Румуније, под именим Карл I [42] (владао: 1866-1914).

Румунски краљ Карл I, био је син Карла Антона Јоакима[43], пруског принца из династије Хоенцолерн-Зигмаринген.

Логистичку подршку стварању тзв. „Румунске православне цркве“, даће и немачки принц Александер Јозеф фон Батенберг[44] (1857-1893), односно први бугарски кнез (1879-1886), тзв. Треће бугарске државе на Хему (Балкану), а који ће владати Кнежевином Бугарском под именом – Александер I[45].
Његов отац био је немачки (читај: хесенски) принц Александер Лудвиг Георг Фридрих Емил фон Хесен[46] (1823-1888).

Исто ће учинити и његов наследник на трону Бугарске, немачки принц Фердинанд Максимилијан Карл Леополд Марија фон Саксен-Кобург[47], који ће владати Кнежевином Бугарском под именом – Фердинад I[48].
Отац другог бугарског кнеза био је немачки (читај: баварски) принц Август Лудвиг Виктор фон Саксен-Кобург[49] (1818-1881).

Теодор-Теодосије Мраовић (1815-1891), митрополит Београдске митрополије (период: 1883-1889), прихватио је 1885. године антисербске активности у Румунији под утицајем сербске династије Обреновића, која је водила изразито аустрофилску политику.
Милан Обреновић[50] (1854-1901), краљ[51] Сербије (владао: 1882-1901), представљао је како у спољној тако и у унутрашњој политици најобичнију марионету Аустро-Угарске.
За раније поменута дешавања око тзв. Румунске православне цркве велике заслуге има и немачки (и католички) принц Фердинанд Виктор Алберт Мајнрад фон Хоенцолерн-Зигмаринген [52] (1865-1927), који је наследио свог стрица Карла I, краља Румуније, на престолу ове земље, којом ће потом наставити да влада (у име ове династије) под именом – Фердинанд I[53] (владао: 1914-1927).
Отац другог румунског краља Фердинанда I био је немачки принц Леополд Стефан Карл Антон Густав Едуард Тасило Хоенцолерн-Зигмаринген[54] (1835-1905).

Александар Карађорђевић (1888-1834), краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца[55] (владао: 1921-1929) и краљ Краљевине Југославије (1929-1934) и румунска (читај: немачка) принцеза Марија фон Хоенцолерн-Зигмаринген[56] (1900-1961) венчали су се 8. јуна 1922. године.
Њен деда по мајци је немачки војвода Алфред Ернест Алберт фон Саксен-Кобург[57] (1844-1900), војвода области Саксен-Кобург (владао: 1893-1900), а по оцу овде већ помињани немачки принц Леополд фон Хоенцолерн-Зигмаринген (1835-1905).

Све горе изнето резултирало је признањем[58] тзв. „Румунске православне цркве“ од стране осталих православних црквених организација, пошто Сербска православна црква није имала никакве примедбе на отимење њене имовине на тлу тадашње Краљевине Румуније, тј. на брисање сербске културне баштине и румунизацију Серба у овој нама суседној држави.

Одлуком Светог синода тзв. „Румунске православне цркве“ од 4. фебруара 1925. године, Румунска црква је била уздигнута на ранг патријаршије.
Овакво стање је било канонски признато »томосом« Васељенске патријаршије од 30. јула 1925. године.
Свечано увођење митрополита-примаса Мирон-Елие Кристеа[59] (1868-1939) у достојанство патријарха (период: 1925-1939) све Румуније, намесника Кесарије Кападокијске, митрополита унгро-влашког, архиепископа букурештанског, изведено је тек 1. новембра 1925. године.

Picture

Превод књиге румунског професора Барбулеска
Фото галерија: Део из горе поменуте књиге – о језику, цркви, топонимима и помињаном Никодиму Грчићу-Тишманском и о српском језику у Румунији (отворите кликом на прву слику)

Немица Марија фон Хоенцолерн-Зигмаринген се преко мужа (краља), побринула да нико од Серба у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца (1918-1929) не одреагује на дешавања у Румунији око тамошњег добијања »аутокефалности« тзв. „Румунске православне цркве“.

Тадашњи сербски патријарх Димитрије Павловић[60] (1846-1930), није се успротивио ни овом последњем расколничком чину тзв. „Румунске православне цркве“, чувајући сопствене привилегије, улагујући се својим нереаговањем југословенском краљу.

Од 1. фебруара 1938. до 6. марта 1939. године, тзв. румунски патријарх Мирон био је такође и премијер Краљевине Румуније[61] (1881-1947), а на ту функцију га је именовао Немац Карл фон Хоенцолерн-Зигмаринген[62] (1893-1953), румунски краљ, који је владао под именом Карл II[63] (владао: 1930-1940).

Такође, на наговор своје жене (подржане од представника Хрвата), краљ Александар је у октобра 1929. године, покушао да декретом забрани ћирилицу и уведе латиницу као званично писмо Краљевине Југославије.[64]

Кад је Федеративна Народна Република Југославија (скраћено: ФНРЈ) напустила 1948. године, чланство у Источном комунистичком блоку[65], Социјалистичка Република Румунија[66] је предузела против преосталих (још увек нерумунизованих) Серба најокрутније мере.

Сербе у Букурешту[67] и у десетинама села и градова је власт истерала из кућа и станова и прогнала их у мочварне забити око Дунава (највише у пределу Бараган степе[68]).

Реч је о целокупним сербским породицама, тек рођеној деци, старцима и тешким болесницима.

На логорским местима[69] није било насеља, па је свака породица морала да копа земунице, да их покрива и да у њима станује.
Тек неке породице су успеле да се сместе у бараке, подигнуте од тек посеченог дрвећа, грања и траве.

Из логора су Серби отпуштени тек 1956. године, а преживела их је само око 50%, док је других 50% умрло.

Хиљаде Серба је у то време морало да се одрекне сербске националне припадности, кроз давање изјаве пред државним органима да су – Румуни.
Под тим условима, нису прогнани у горе поменуте логоре смрти.
Сва имовина оних, који су ово одбили и изјаснили се као Серби заплењена је, а у градовима су зграде сербских организација и институција укњижене као државно власништво, а Сербска црква у Букурешту је укњижена у власништво тзв. „Румунске православне цркве“.

Picture

Раду IV Велики и његова жена Каталина Црнојевић од Зете

Picture

Богдан III једнооки

Picture

Ђорђе Бранковић (у монаштву Максим) – фреска манастира Крушедол
Библиографија

[1] Грч. τόμος – указ.

[2] Рум. Biserica Ortodoxă Română, или нем. Rumänisch-Orthodoxe Kirche.

[3] Грч. Οικουμενικό Πατριαρχείο Κωνσταντινουπόλεως (превод: Екуменски патријархат Константинополиса).

[4] Максим Бранковић је 1507. године посредовао у спору између Радула IV – Великог (1462-1508), војводе Влашке (владао: 1495-1508) и Богдана III (1470-1517), војводе Молдавије (владао: 1504-1517).

[5] Био је епископ пакрачки (период: 1781-1783), бачки (период: 1783-1786) и вршачки (период: 1786-1805).

[6] Рум. Nicolae Bocşan.

[7] Читав овај период све су присутнији и утицаји Ердељске-латинистичке школе међу румунском интелигенцијом, као својеврсни елитни национализам (подстицан од Беча), који карактерише и јачање институција за развој националне свести (школе, уметничка друштва, хорови).

[8] Рум. Lugoj.

[9] Рум. Arad.

[10] Међутим, ни ово није задовољило румунске националистичке црквене власти и 1864. године долази до раздвајања на две црквене јурисдикције.

[11] Био је епископ вршачки (период: 1853-1885).

[12] Био је епископ темишварски (период: 1853-1864) и патријарх сербски (период: 1864-1870).

[13] Споразум о црквеном одвајању склопљен нешто касније на састанку сербске и румунске делегације у Карловцу 1. јуна 1871. године.

[14] Рум. Sibiu.

[15] Рум. Caransebeş.

[16] Рум. Principatele Unite ale Moldovei și Țării Românești, или нем. Fürstentum Rumänien.

[17] Рум. Andrei Şaguna. Шагуна је био румунски митрополит у Трансилванији (период: 1864-1873).

[18] Нем. Wien.

[19] Петар-Прокопије Ивачковић (1808-1881), епископ арадски био је по вољи бечког двора, те је изабран за сербског патријарха (период: 1874-1879).

[20] Био је епископ бачки (период: 1870-1881) и патријарх сербски (период: 1881-1888).

[21] Нем. Franz Joseph Karl von Österreich, или Franz Joseph Karl von Habsburg-Lothringen.

[22] Лат. Imperium Austriacum (1804-1867), или нем. Kaiserthum Oesterreich (Kaiserthum Österreich/Kaisertum Österreich).

[23] Лат. Imperium Austro-Hungaricum (1867-1918), нем. Österreichisch-Ungarische Monarchie (Kaiserlich und königlich Monarchie, или скраћено: k. u. k. Monarchie), или мађ. Osztrák-Magyar Monarchia. Ова држава је често називана и – Двојна монархија (нем. Doppelmonarchie).

[24] Грч. Φαναριωτες. Са досељавањем у 17. веку представника утицајних грчких (трговачких) породица, тзв. „фанариота“ почиње прва десербизација на тлу данашње Румуније и Молдавије. Ово раздобље често се у румунској историји зове и „Фанариотско раздобље“. Између 1711. и 1821. године, добар део њих се дочепао титула: господара, војвода или кнезова у тзв. Дунавским кнежевинама (Влашка и Молдавија). Њихов циљ био је обнова Романског царства, кроз постепено присвајање (путем корупције) османско-турске власти. Залагали су се за очување царства и контролу над негрчким православним становништвом од стране Грка, посредством православне цркве, односно Васељенске Патријаршије. На Хумском полуострву се термин „фанариоти“, користио у негативном смислу, тј. односио се на тесну сарадњу са Турцима, у време њихове окупације овог полуострва.

[25] Грч. Αλέξανδρος Ιωάννης Α’ Κούζας.

[26] Нем. Deutsches Kaiserreich (или Deutsches Reich).

[27] Био је епископ вршачки (период: 1853-1885).

[28] Јован (не Иван, као код других Славена), Јелена (не Елена), Роксанда и сл.

[29] Између 1860. и 1862. године замењено је под германско-католичким утицајем влашко ћирилично писмо (старо сербско писмо) – латиничним.

[30] Званичан назив (молд.): Република Аутономэ Советикэ Сочиалистэ Молдовеняскэ. Она се простирала отприлике на територији данашње Републике Придњестровље (1990-), тј. молд. Република Молдовеняскэ
Нистрянэ, или рус. Приднестрóвская Молдáвская Респýблика.

[31] Званичан назив (молд.): Република Советикэ Сочиалистэ Молдовеняскэ.

[32] Уставом од 27 августа 1991. године, званични језик у Молдавији је назван румунским, али је већ по уставу из 1994. године назван – молдавским.

[33] Нем. Otto Friedrich Ludwig von Wittelsbach.

[34] Нем. Otto I von Griechenland.

[35] Нем. Christian Wilhelm Ferdinand Adolf Georg von Schleswig-Holstein-Sonderburg-Glücksburg.

[36] Нем. Oldenburg.

[37] Нем. Georg I von Griechenland.

[38] Ludwig Karl August, односно – Ludwig I. von Bayern.

[39] Нем. Christian von Schleswig-Holstein-Sonderburg-Beck, односно – Christian IX. von Dänemark.

[40] Аутокефална (грч: αυτο-κεφαλυ – самосталност/самоуправљање) црква је самостална помесна црква унутар Православне цркве, а која је административно и канонски (грч: κανών – правило/пропис) потпуно независна од других помесних православних црквених организација.

[41] Нем. Karl Eitel Friedrich Zephyrinus Ludwig von Hohenzollern-Sigmaringen.

[42] Нем. Karl I von Rumänien.

[43] Нем. Karl Anton Joachim Zephyrin Friedrich Meinrad Fürst von Hohenzollern-Sigmaringen.

[44] Нем. Alexander Joseph von Battenberg.

[45] Нем. Alexander I. von Bulgarien.

[46] Нем. Alexander Ludwig Georg Friedrich Emil von Hessen und bei Rhein.

[47] Нем. Ferdinand Maximilian Karl Leopold Maria von Sachsen-Coburg und Gotha.

[48] Нем. Ferdinand I. von Bulgarien.

[49] Нем. August Ludwig Viktor von Sachsen-Coburg und Gotha.

[50] На жалост, он је допустио и бројне антисербске активности Аустро-Угарске монархије у Босни и Херцеговини (скр. БиХ) после окупације те сербске области од стране ове царевине.

[51] Владао је под именом – Милан I.

[52] Нем. Ferdinand Viktor Albert Meinrad von Hohenzollern-Sigmaringen.

[53] Нем. Ferdinand I von Rumänien.

[54] Нем. Leopold Stephan Karl Anton Gustav Eduard Tassilo von Hohenzollern-Sigmaringen.

[55] Од 1. децембра 1918. године до 28. јуна 1921. године новонастала држава је носила име Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а а нешто касније (од 3. октобра 1929. године) иста мења име у Краљевина Југославија (1929-1945).

[56] Нем. Marie von Hohenzollern-Sigmaringen.

[57] Нем. Alfred Ernest Albert von Sachsen-Coburg und Gotha.

[58] Данас је хришћанска Православна црква организационо рашчлањена на помесне цркве, које су организационо самосталне. Аутокефалне (помесне) цркве (по Васељенској патријаршији) су: Цариградска православна црква, Александријска православна црква, Антиохијска православна црква, Јерусалимска православна црква, Руска православна црква, Сербска православна црква, Румунска православна црква, Бугарска православна црква, Грузијска православна црква, Кипарска православна црква, Грчка православна црква, Пољска православна црква, Албанска православна црква, те Православна црква Чешких земаља и и Словачке.

[59] Рум. Miron-Elie Cristea.

[60] Био је епископ нишки (период: 1884-1889), шабачки (период: 1898-1905), митрополит Сербије (период: 1905-1920) и патријарх сербски (период: 1920-1930).

[61] Рум. Regatul României, или нем. Königreich Rumänien.

[62] Нем. Karl von Hohenzollern-Sigmaringen.

[63] Нем. Karl II. von Rumänien.

[64] Одлучна и оштра реакција Серба из његовог окружења спречила је ову сулуду германско-католичко-хрватску идеју.

[65] Рус. Информационное бюро коммунистических и рабочих партий (скр. Коминформ или Коминформбюро).

[66] Рум. Republica Socialistă România.

[67] Рум. Bucureşti.

[68] Рум. Câmpia Bărăganului.

[69] Рум. Gulagului Romanesc.

Додатак: ЈЕЗИК ДАЛИ ПА НЕСТАЛИ, Новости

Језик дали, па нестали

Станко Војводић из Кикинде написао код нас први речник славизама у румунском језику. За четири и по године студиозног рада прикупио чак 9.000 словенских одредица

СТАНКО Војводић под старе дане латио се озбиљног и одговорног посла. Овај крепки осамдесетдвогодишњак, иначе професор историје у пензији и један од најомиљенијих предавача у чувеној кикиндској Гимназији, четири и по године листао је стару литературу, пожутела документа у архивама, изанђале књиге у библиотекама. И написао код нас прву, јединствену, књигу – „Речник славизама у румунском језику”.
Вредно дело у суседној земљи наишло је међу лингвистима на велику пажњу и – одобравање. Уз одабране речи похвале Војводићевом списатељском првенцу, румунски критичари „замерају” што још више није користио њихове новије речнике и одговарајућу литературу.

ВЕЛИКО НАСЛЕЂЕ
РУМУНИ, иначе, признају тачно 8.259 словенских речи у свом језику, а ја сам их нашао тачно 9.000 – објашњава професор Војводић, уз напомену да је неизмерно захвалан библиотеци у свом граду што му је објавила ову књигу у скромних 200 примерака. – Румуни признају да је у њиховом језику укупно 16 одсто речи које се ослањају на старословенски, руски, украјински, српски, пољски и бугарски језик.

Словени су крајем шестог века у великом броју населили подручје садашње Румуније. Оставили су велико наслеђе у језику, топонимима, ономастици. – Од топонима, када су реке у питању, издвојио бих називе Беларека, неколико Бистрица, Брзава, Главачок, Јаломица – била Јаловница, Красна, Путна, Трнава, Черна. Ево и назива градова у Румунији: Бистрица, Златна, Липова, Слатина, Трговиште, Чернавода, затим села Бистра, Вербица, Вукова, Драгенешт, Ливада, Радна, Топлица. Јасно је и порекло назива области у Румунији – Долж, Горж, Вранча, Прахова, Трнава. Код Румуна су честа имена Богдан, Влад, Владислав, Дан, Добромир, Драгош, Милош, Мирча, Тихомир. Један од влашких војвода из 15. века био је Раду Празноглава. Служећи се пре свега „Речником модерног румунског језика” и етимолошким одредицама у њему, настојао сам да сачиним речник славизама у румунском језику – објашњава Војводић, додајући да се словенски утицај у Румунији није ограничио само на језичко поље. Румунска историографија и лингвистика, наиме, сматрају да је њихов народ у потпуности конституисан тек после мешања са Словенима. Румуни су, значи, као народ у потпуности изградили сопствену посебну цивилизацију и културу тек када је основном ђачко-романском елементу придодат словенски елемент. Словени су у највећој мери прешли територију садашње Румуније и настанили се јужно од Дунава.

ОСТАЛЕ СУ РЕЧИ
ОНИ који су застали у сеоби мешају се с романизованим потомцима Дечана и бивају, од затеченог многобројнијег становништва, до краја десетог века, потпуно асимиловани. Словени су, дакле, нестали на том простору. Остале су речи као драгоцен белег једног давног и бурног историјског периода, које је у своју вредну ризницу с корицама сместио вредни Кикинђанин Станко Војводић. Румунској историографији познато је да је, после словенског покоравања аутохтоног становништва, пре и у доба настанка првих румунских држава Влашке и Молдавије, реч „Румун” није означавала само етничку, него и социјалну припадност – некога потчињеног, зависног сељака. О томе сведоче бројна документа. Према писаним траговима из 15. и 16. века зависни сељак се назива и – Влахом. Професор Војводић указује на још једну занимљивост: после покрштавања Срба и Бугара и увођења словенског језика у цркву, исти језик је прихватила и црква на територији данашње Румуније – захваљујући владајућем слоју који је био словенски. Из цркве су словенски језик и писмо пренети у дворске канцеларије Влашке и Молдавије. Словенски је био званични језик у румунским земљама све до 17. века, док је ћирилица све до 1860. године била званично писмо само у Румунији. Прве штампане књиге у Румунији настале су почетком 16. века. Штампао их је у Влашкој, на словенском језику и ћирилицом, монах и мајстор Макарије из ободске штампарије Црнојевића.

СУДБИНА

СТАНКО Војводић имао је 24 године, када је проглашен информбировцем. У страху од хапшења, из Кикинде је побегао у Румунију. Шест година се, прича, задржао у суседној земљи. Био је радник. Све време марљиво је учио румунски језик. Када се вратио у домовину скинута ку је идеолошка анатема државног непријатеља. Стекавши факултетску диплому, определио се за просвету.

Милан ИВЕТИЋ, Новости

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *