ЕЛЕМЕНТИ ПРАКТИЧНОГ САТАНИЗМА

Јеврејско ритуално убиство
Два главна јеврејска празника која се могу повезати са ритуалним убијањем хришћана јесу Пурим (слави се на Васкрс) и Пасха (месец дана раније). Кад се ритуално убиство почини на Пурим онда је жртва обично одрасли хришћанин, који се убија због своје крви; та крв се суши и меша са прашком од којег се праве троугласти колачи, који се доцније једу. Кад је ритуално убиство почињено за Пасху убијени је обично дете млађе од седам година, као најсавршенији (најчистији) представник своје врсте. Њему не само да се пролива крв, већ се оно и разапиње, понекад се обрезује, на главу му се ставља венац од трња као круна, муче га, и на крају пробадају ножем. Дешава се да се смртоносна рана наноси са стране, подражавајући тако убиство Господа Исуса Христа. Дечија крв тада се или само меша са прашком, или се користи за добијање хлеба за Пасху.

Постоји још једна јеврејска светковина за коју се мисли да, у оквиру ње, долази и до ритуалног убијања: то је Ханука која се обележава у децембру, а слави обнову Јерусалима под Макабејцима 165. године пре Христа.

Књига Јеврејско ритуално убиство представља, у својој суштини, изузетно драгоцену збирку потресних историјских догађаја из периода од 13. до 20. столећа. Они нам, документовано и више него сликовито, казују о бестијалном садистичком оргијању чивутских паразита над својим европским домаћинима. И не само то: у овом делу такође је на претек и сведочанстава о томе на које начине беспризорна ционистичка гамад, по учињеном злоделима, најчешће силом свог прљавог новца ућуткује судије и сведоке, полицију и ближње жртава, поједина средства информисања и целокупну јавност.

Уместо било каквих коментара, из књиге наводимо 3 примера класичних јеврејских ритуалних убистава хришћана у различитим временима и државама. Доношење ма каквог закључка препуштамо нашим уваженим читаоцима.

1475: Случај Св. Симона из Трента (Италија). Године 1475. у италијанском граду Тренту нестао је 1 трогодишњи дечак, а околности су сумњу бациле на Јевреје. Покушавајући да разбију ове сумње, они сами „проналазе“ тело несрећног детета у каналу у који су, касније, признали да су га бацили. Испитивање тела открило је да се дечак није удавио, на лешу су постојале ране од обрезивања и разапињања на крст. Ухапшено је седам Јевреја; они су после мучења признали да је дечак ритуално убијен у циљу добијања хришћанске крви, која би се измешала са церемонијалним бесквасним хлебом. Ова признања дата су одвојено и међусобно су се подударала у свим важним детаљима. Чиновник који је био задужен за испитивање овог случаја, Жан де Салис из Бреше, имао је сведочење преобраћеног Јеврејина по имену Жан де Фелтро, који му је описао очеву причу да су Јевреји из њиховог града, Ландштата, убили једно дете на Пасху, како би добили крв. Њу су употребили у вину и колачима (…) Гроб Светог Симона налази се у цркви Светог Петра у Тренту; међу доступним реликвијама могуће је видети и нож којим је жртвован.

1670: Мец (Француска). Пошто је ово сасвим јасно решен случај, о њему се не може наћи никаквог трага у Страковој књизи писаној у одбрану Јевреја. Мајка је изгубила трогодишњег сина на путу ка бунару; сведоци су видели како га на коњу односи Јеврејин који се звао Рафаел Леви. Пошто није било никаквог трага ни детету ни његовом телу, Јевреји су раширили причу да су дете убили вукови у шуми. Шума је претражена и нађени су дечакова глава, врат и ребра, заједно са одећом и црвеном капицом које је дететов отац препознао; међутим – како ова одећа није била ни крвава ни поцепана, закључено је да је прича о вуковима била „ћорсокак“. Јавили су се сведоци који су описали где су и када виђали Рафаела Левија са отетим дечаком, и на тај начин је отклоњена свака сумња о његовој кривици. По пресуди Скупштине у Мецу, Леви је осуђен на смрт и спаљен. (Референца: Дрмоново дело Француски Јевреји)

1823: Велиш (Русија). На Ускрс је нестао младић стар 21 годину, чији леш је недељу дана доцније нађен у мочвари. По целом телу налазиле су се ране од убода, као и трагови обрезивања. Поред њега није било крви, и био је сасвим сасушен. Доктори су под заклетвом изјавили да су закључили како је овај момак био мучен до смрти. Неколико година касније ухапшено је пет Јевреја и три преобраћене Рускиње које су постале Јеврејке. Ове три жене сведочиле су да их је, недељу дана пре Пасхе 1823, напила Јеврејка која је држала крчму, и затим једну од њих подмитила да убије несрећног момка. Једна од те три Јеврејке описала је како су Јевреји присилно обрезали младића, а потом га убацили у буре које су котрљали све док му кожа није била потпуно исечена. Жртва је потом одведена у школу у којој се окупио одређен број Јевреја, стављена је у корито, а сви присутни су јој забијали клинце у леђа и слепоочницу. Кад је младић због нанетих рана умро, две Јеврејке су однеле његово тело у шуму; трећа од њих понела је флашу са младићевом крвљу раније поменутој Јеврејки која је држала крчму. Следећег дана, Рабинова супруга је поново повела ове три жене у школу, у којој су били окупљени Јевреји. Рабин је ставио ексер у флашу са крвљу из које је потом, уз помоћ левка, крв сипана у друге флаше; рабин је на крају капнуо по мало крви на одећу сваког од присутних. Овај случај доспео је до Царског савета у Санкт Петербургу: сви нижи судови који су на овоме радили закључили су да су дотични Јевреји криви, али је Царски савет обрнуо пресуду и 18. јануара 1835. 03:00 Рускиње преобраћене у јеврејску веру послате су у изгнанство у Сибир, док су сви Јевреји ослобођени! (Референце: забележено у Јеврејској енциклопедији, Том ИИИ, стр. 267, 1903)
1670: Mec (Francuska). Pošto je ovo sasvim jasno rešen slučaj, o njemu se ne može naći nikakvog traga u Strakovoj knjizi pisanoj u odbranu Jevreja. Majka je izgubila trogodišnjeg sina na putu ka bunaru; svedoci su videli kako ga na konju odnosi Jevrejin koji se zvao Rafael Levi. Pošto nije bilo nikakvog traga ni detetu ni njegovom telu, Jevreji su raširili priču da su dete ubili vukovi u šumi. Šuma je pretražena i nađeni su dečakova glava, vrat i rebra, zajedno sa odećom i crvenom kapicom koje je detetov otac prepoznao; međutim – kako ova odeća nije bila ni krvava ni pocepana, zaključeno je da je priča o vukovima bila „ćorsokak“. Javili su se svedoci koji su opisali gde su i kada viđali Rafaela Levija sa otetim dečakom, i na taj način je otklonjena svaka sumnja o njegovoj krivici. Po presudi Skupštine u Mecu, Levi je osuđen na smrt i spaljen. (Referenca: Drmonovo delo Francuski Jevreji)

1823: Veliš (Rusija). Na Uskrs je nestao mladić star 21 godinu, čiji leš je nedelju dana docnije nađen u močvari. Po celom telu nalazile su se rane od uboda, kao i tragovi obrezivanja. Pored njega nije bilo krvi, i bio je sasvim sasušen. Doktori su pod zakletvom izjavili da su zaključili kako je ovaj momak bio mučen do smrti. Nekoliko godina kasnije uhapšeno je pet Jevreja i tri preobraćene Ruskinje koje su postale Jevrejke. Ove tri žene svedočile su da ih je, nedelju dana pre Pashe 1823, napila Jevrejka koja je držala krčmu, i zatim jednu od njih podmitila da ubije nesrećnog momka. Jedna od te tri Jevrejke opisala je kako su Jevreji prisilno obrezali mladića, a potom ga ubacili u bure koje su kotrljali sve dok mu koža nije bila potpuno isečena. Žrtva je potom odvedena u školu u kojoj se okupio određen broj Jevreja, stavljena je u korito, a svi prisutni su joj zabijali klince u leđa i slepoočnicu. Kad je mladić zbog nanetih rana umro, dve Jevrejke su odnele njegovo telo u šumu; treća od njih ponela je flašu sa mladićevom krvlju ranije pomenutoj Jevrejki koja je držala krčmu. Sledećeg dana, Rabinova supruga je ponovo povela ove tri žene u školu, u kojoj su bili okupljeni Jevreji. Rabin je stavio ekser u flašu sa krvlju iz koje je potom, uz pomoć levka, krv sipana u druge flaše; rabin je na kraju kapnuo po malo krvi na odeću svakog od prisutnih. Ovaj slučaj dospeo je do Carskog saveta u Sankt Peterburgu: svi niži sudovi koji su na ovome radili zaključili su da su dotični Jevreji krivi, ali je Carski savet obrnuo presudu i 18. januara 1835. 03:00 Ruskinje preobraćene u jevrejsku veru poslate su u izgnanstvo u Sibir, dok su svi Jevreji oslobođeni! (Reference: zabeleženo u Jevrejskoj enciklopediji, Tom III, str. 267, 1903)

 

Карл Хајнрих Маркс (5. мај 1818. – 14. март 1883.) био је немачки јеврејски политички идеолог 19. века који се свету представљао као новинар и економиста. Најпознатији је по рушењу социјалистичког покрета у успону као агент свог рођака Маркс потиче из дуге лозе јеврејских рабина. Живео је у улици Дин у Лондону у беди и немаштини. Често је посећивао паб Црвени лав, где је заједно са Фридрихом Енгелсом написао чувени Манифест комунизма.

Његова најпознатија књига је Капитал, у којој се не помиње да се новац штампа ни из чега од стране његових рођака, Ротшилдових.

Карл Хајнрих Маркс је рођен у Тријеру, Пруском краљевству, 5. маја 1818. године као Ашкеназ. Његово јеврејско име је било Хаим Хиршел Мордекај. Маркс је потекао од талмудских рабина.

За време Наполеоновог рата, Марксов отац, Хиршел Мордекај, постао је масон 1813. године, придружујући се ложи Ханзеатске звезде у Ознабруку. Након рата се претварао да је Лутеранац како би се боље инфилтрирао у пруско друштво.

Једна од Марксових баба је била и Нанет Саломон Барент Коен, која је припадала богатој породици из Амстердама. Њена рођака се удала за Нејтана Мајера Ротшилда и родила Лајонела Нејтана Ротшилда, „Барона“ и члана парламента града Лондона.

Карл Маркс је одгојен у породици тако да мрзи Исуса Христа.

Маркс се 1849. године преселио у Лондон. Када је Маркс издао своју књигу Капитал, његов чувени рођак, Лајонел де Ротшилд, био је члан парламента града Лондона.

Ротшилдови и други јеврејски финансијски синдикати су истицали промовисање „еманципације Јевреја“ и масонске, либералне и протестантске идеје које су захватиле друштво почетком 19. века.

Први којем је пало на памет да су Маркс и Ротшилд саучесници био је Михаил Бакунин, који чак није ни знао да су Маркс и Ротшилд рођаци. Он је написао:

„Овај свет је данас, већим делом, на располагању Марксу и Ротишилду. То можда делује чудно. Шта би социјализам и водећа банка могли имати заједничко? Поента је у томе да ауторитативни социјализам – Марксов комунизам, захтева јаку централизацију државе. Тамо где има централизације државе мора бити и централне банке, а где има такве банке, налази се и паразитска јеврејска нација која живи од радничког народа“.

karl marks rodoslov0
Вероватно најнаглашенији аспекат Марксове идеологије јесте његова екстремна и радикална мржња према Русији (последњем уточишту хришћанске цивилизације)… Он и Енгелс су посматрали Русе и Словене као варваре ниже расе. Да је могао да види како ће их његови идеолошки наследници Владимир Лењин, Лав Троцки и Григориј Зиновјев заклати, сигурно би посматрао то са уживањем.

Маркс је користио новине Neue Rheinische Zeitung  како би потпалио рат против Русије. Ова русофобија се крије иза чудног савеза са Дејвидом Уркхартом, што значи да је Маркс на својим јеврејским рукама имао крв људи погинулих у Кримском рату.

„Шта је права основа јеврејске религије? Практична потреба, егозиам. Бог практичне потребе и егоизма је новац. Новац је љубоморни Бог Израела с којим ниједан други Бог не може да се избори. Новац снижава вредност свих богова и трансформише их у робу. Бог Јевреја је постао Бог универзума. Прави Бог Јевреја је новац“ – Карл Маркс.

„Главна мисија свих раса и људи, великих и малих, јесте да нестану у револуционарном холокаусту“ – Карл Маркс.

Повезаност са Ротшилдом постаје још јаснија ако се узме у обзир чињеница да је Лига праведних, касније позната као Лига комуниста, која је платила Марксу да напише Манифест комунизма и која је била претеча комунистичке партије, заправо била финансирана од стране Ротшилдових.

Такође се мора узети у обзир да је Маркс радио код Лорда Палмерстона, супруга краљице Викторије, који се сматра за најгорег човека 19. века. Он је био главни покретач Кримског рата, побуне у Тајпеју, америчког цивилног рата и разних сукоба у Индији и Бурми.

Палмерстон је наложио Марксу да осмисли нови систем власти и економије дизајниран да се супротстави Линколновој Националној банци, која је била директна претња по британску хегемонију и империјалистичко банкарство.

Палмерстон је Маркса плаћао толико јадно да је двоје његове деце умрло од глади за време тог запослења.

Руски секретар економије, Сергеј Вит, радио је на томе да покрене Националну банку Русије, док је Бизмарк радио исто то у Немачкој. У Кини је после Првог светског рата постојао покрет за Националну банку који је прогурао Сун Јат Сен, који је образован у Америци.

Циљ јудео-британског банкарског картела је био да се Руси окрену против Немачке, а националне тенденције замене лажним системом – комунизмом, тако да они одрже своју хегемонију.

 

Извор: webtribune.rs, sr.wikipedia.org

 

Мистични симбол: Тајне српа и чекића

рп и чекић на грбу СССР-а вероватно су најпознатији симбол совјетске моћи и целокупне историје ове земље, али и идеологије која је била чврсто повезана са совјетском државом.

Порекло совјетског грба је нејасно. Постоји неколико његових варијанти: срп и чекић, чекић и грабуље, чекић и виле, и чекић и плуг. Чекић је изабран јер се традиционално повезује са радницима европских земаља.

Друга алатка је срп. Осим што је симбол пољопривреде, он представља и чувени Лењинов слоган о јединству пролетера и сељака.

У априлу 1918. године прихваћена је верзија амблема коју је израдио московски уметник Јевгениј Камзолкин. У лето исте године симбол је коначно одобрен на Петом сверуском конгресу совјета.

Интересантан је податак да Камзолкин чак није ни био комуниста, већ дубоко религиозан човек из имућне породице. Он је више од 10 година био члан тајног уметничког друштва „Леонардо да Винчи“ и одлично је познавао значење бројних симбола.

Пре свега, срп и чекић су повезани са масонским симболом који чине чекић и длето – предмети који представљају јасно дефинисани циљ (длето) и одлучност да се он оствари (чекић). У европској религијској симболици чекић се доводи у везу са агресивном мушком снагом, пре свега физичком (чекић ковача Хефеста из грчке митологије), која често може да буде смртоносна.

Богови грома Сварог (код Словена) и Тор (код старонордијских народа) држали су чекић у руци. У Кини и Индији ова алатка је симбол тријумфа деструктивних сила зла.

Данас се тешко може докучити смисао Камзолкиновог нацрта. Да ли је само спроводио наредбу да се изради слика савеза сељака и радника, или је у овај симбол унео и свој став о деловању револуције, изабравши симболе смрти, рата и победе зла?

Руски филозоф Алексеј Лосев о овом грбу је рекао следеће: „То је симбол који подстиче масе и није само симбол, већ конструктивно-технички принцип људске делатности и воље […]. Овде видимо симбол јединства радника и сељака, симбол совјетске државе.“

Историчар и академик Јуриј Готје 1921. године у свом дневнику је записао: „У Москви већ данима влада нека тензија. Како ће се то завршити? Одговор ће бити у речима ,чекић, српʻ прочитаним уназад!“ То би заправо значило „са троном“ [спојене и уназад прочитане речи чекић (рус. молот) и срп (рус. серп) дају реч престолом, што дословно значи „троном“] – овако су Московљани алудирали на ауторитарне методе бољшевика.

У различитим религијама срп означава смрт. У хришћанству снопље и жетва представљају људске душе које ће „жетелац“, односно Господ, сакупити када дође крај света. Интересантан је податак да се током средњег века за представљање смрти није користила коса као данас, већ срп.

У пантеону паганских богова различитих индоевропских и словенских народа налазе се и богиња Мара или Морана која држи срп у левој руци, баш као и хиндуистичка богиња смрти Кали, Шивина сестра.

Интересантно је приметити да и орао на грбу револуционарне Аустрије такође држи срп у левој канџи, на истој страни где се ова алатка налази на совјетском грбу.

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *