КУЛТУРА, НАУКА И УМЕТНОСТ

КУЛТУРА, НАУКА И УМЕТНОСТ ЛУДИЛА ПОЗНАТИХ УМОВА

Лав Николајевић Толстој „УЧЕЊЕ ЦРКВЕ ЈЕ ЛАЖ , СКУП ПРАЗНОВЈЕРЈА И ВРАЏБИНА“

Граф Лев Никола́евич Толсто́й „Учение

Церкви есть ложь, множество суеверий и колдовства“

Граф Лев Никола́евич Толсто́й

Учење цркве је лаж и скуп празноверја и враџбина У почетку нисам хтео да одговарам на одлуку Синода о мени, али је ова одлука изазвала врло много писама у којима ме мени непознати Коресподент – једни псују због онога што одбацујем оно што ја и не одбацујем, други ме саветују да поверујем у оно у шта ја нисам престао веровати, трећи изјављују да имају исто мишљење, у шта сумњам да у стварности постоји, и изражавају саосјећање, на које сумњам да имам право; и одлучио сам да одговорим и на саму одлуку и да укажем на оно што је у њој неправедено, и на писма која ми шаљу непознати кореспонденти.

Одлука Синода уопште има много недостатака. Она је незаконита или намерно двосмислена; она је произвољна, неоснована, неправична и, осим тога, садржи клевету и подстрекава на ружна осећања и поступке. Она је незаконита или намерно двосмислена зато што ако она хоће да буде искључење из цркве, она не задовољава оне црквене прописе по којима се може прогласити такво искључење, ако је она, пак, изјава о томе да онај ко не верује у цркву и њене догме не може ни да јој припада, онда се само по себи разуме да таква изјава не може имати никакав други циљ, сем тај, да пошто то у суштини није искључење, личи на искључење, што се управо и догодило пошто је тако и схваћено. Она је произвољна зато што у свим наведеним тачкама окривљује само мене за неверовање, док не само велики број него и скоро сви образовани људи у Русији заступају такво невјеровање, и непрестано су га изражавали и изражавају и у дискусијама, и у предавањима, у брошурама и књигама.

Twin Casino Deutschland

Она је неоснована зато што истиче да је главни повод што се она појавила све веће ширење мога лажног учења које саблажавања људе, а мени је, међутим, врло добро познато да једва ако има стотинак људи који са мном деле исто мишљење, и да је ширење мојих списа о религији, захваљујући цензури, тако ништавно да већина људи који су прочитали одлуку Синода нема ни појма о томе шта сам писао о религији, што се добро види из писама која добијам. Она садржи очигледну неистину тврдећи да је црква покушавала да ме уразуми, али да су њени покушаји остали безуспешни, а у ствари ничега сличног никад није ни било. Она представља оно што се правним језиком зове клевета, јер у њој има намерно неистинитих тврдњи које иду на моју штету. Она, најзад, подстрекава на ружна осећања и поступке, јер је, као што се могло и очекивати код непросвијећених и непромишљених људи изазвала озлојеђеност и мржњу према мени која доводи и до претњи убиством, и која се испољава у писмима која добијам. „Сад си ти предан анатеми и после смрти допашћеш вечитих мука и издахнућеш као пас … проклетство теби … матори ђаволе … проклет био“ – пише један, други прекоријева владу што већ нисам затворен у манастир, и слова му је пуно псовки. Трећи пише: „Ако те влада не уклони – ми ћемо те сами натерати да ућутиш“, слова се завршава проклетством. „Имам ја начина, ниткове, да те уништим“, пише четврти …

Следе непристојне псовке. Знаке такве озлојеђености после одлуке Синода примјећујем и у сусретима са неким људима. На сам дан 25. фебруара (1901), кад је одлука била објављена, шетајући тргом чуо сам речи упућене мени: „Ево ђавола у човековом лику“, и да је маса била другог састава, врло је могућно да би ме истукли као што су пре неколико година истукли човека крај Пантелејмоновске капеле. Према томе, одлука Синода је уопште ружна; то што је на крају речено да се лица која су је потписала моле за мене да постанем као они, не чини је лепшом. То је тако у општим цртама, а у појединостима је ова одлука неправична у следећим стварима. У одлуци се каже: „У свету познати писац, по рођењу Рус, по кршењу и васпитању православни, гроф Толстој, цаблажњени охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, цркве православне „. То да сам се ја одрекао цркве која себе назива православном, потпуно је тачно. Али ја се ње нисам одрекао зато што сам устао против Господа, већ, напротив, само зато што сам свом својом душом желео да му служим. Пре него што ћу се одрећи цркве и сједињења с народом које ми је неизрициво драго, ја сам, посумњавши по неким знацима у истинитост цркве, посветио неколико година да бих учење цркве изучио теоријски и практично: теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу цркве, изучио и критички анализирао догматску теологију; практично – строго се придржавао, током више година, све прописа цркве, постеци све постове и посећујући сва богослужења.

И ја сам се увјерио да је учење цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празноверја и враџбина које потпуно прикривају сав